Luna iz Kruševca, koja već godinama živi u Londonu, kaže da je čak 25 godina čekala trenutak da ode u manastir Ostrog. Veruje da tamo ne ideš kad ti hoćeš, nego kad te Sveti Vasilije pozove – i da je tek sada došlo to vreme.

Mnogi je pamte još sa početaka Jutjuba, kada je među prvima na Balkanu snimala video-klipove iz Londona. Ljudi su se tada zabavljali njenim snimcima – pokazivala je novi ajfon, pričala o životu u Engleskoj, čak je mazala Nutelu po licu u neobičnim „beauty“ eksperimentima. Ipak, iza tih videa stajala je velika životna odluka – napustila je stabilan posao u Direkciji za urbanizam u Kruševcu i sa blizancima, sinom i ćerkom, otišla u London da započne novi život.

Prvih pet godina bilo je najteže dok se nisu snašli. U međuvremenu je izgradila karijeru i postala prepoznatljiva na društvenim mrežama, ali je, kako kaže, uvek osećala potrebu da nađe mir, da se malo skloni od brzog londonskog ritma i javnog života. Još odavno je želela da ode u Ostrog, ali svaki put kad bi planirala – nešto bi iskrslo.

„Pokušavala sam i preko agencija iz Srbije, i preko agencija iz Londona, dogovarala se sa ljudima, ali nikako da se poklopi. Shvatila sam da se na Ostrog ide kad te Sveti Vasilije pozove“, ispričala je u svom vlogu. Ovaj put sve se organizovalo u jednom danu – tri drugarice su se spontano dogovorile i krenule.

Put do manastira je zahtevan, sa mnogo oštrih krivina, ali Luna kaže da im ništa nije bilo teško. Kada su stigle u dvorište svetinje, sav umor je nestao. „Osetila sam mir kakav ne mogu da opišem. Kao da mi je neko skinuo ogroman teret sa leđa“, rekla je.

Posebno joj je značio razgovor sa jednim monahom. Kaže da joj je pomogao da se oslobodi svega što je godinama nosila u sebi. Seća se i trenutka kada joj je pokazao jednu od pukotina u steni manastira – unutra je bila voda. „Usred kamena – voda. To mi je bilo pravo čudo“, ispričala je.

U manastiru vlada posebna tišina i red. Na ulazu stoje pravila oblačenja – žene treba da nose suknje i marame, muškarci duge pantalone i rukave. Ljudi donose darove – kafu, šećer, ulje – i ostavljaju dobrovoljne priloge. Nakon poklonjenja moštima Svetog Vasilija, vernici mogu da napišu imena svojih bližnjih za zdravlje ili za pokoj duše, a monasi ta imena čitaju u molitvama.

Postoji i staro pravilo da se iz manastira ništa ne uzima, čak ni kamenčić ili cvet. U manastirskoj prodavnici mogu se kupiti osveštana voda i ulje.

Prema predanju, Sveti Vasilije svake noći obilazi manastir, pa monasi ujutru na čarapama svetitelja nalaze tamne tragove. Zato mnogi vernici, pored vina i ulja, na dar donose i pletene vunene čarape. Ljudi često donesu i predmete svojih bližnjih koji nisu mogli da dođu – ostave ih da prenoće pored kivota, pa ih posle vrate kući.

Luna kaže da se često postavlja pitanje ko sme da uđe u Ostrog, ali da je odgovor jednostavan – svako ko dođe sa poštovanjem i čistog srca je dobrodošao. Nakon 25 godina čekanja, ona je, kako kaže, konačno osetila da je stigla tamo baš onda kada je trebalo.