Trejsi Emin je dodeljena titula „dame" za doprinos britanskoj umetnosti, a takođe je otkrila za BBC da je posle četiri godine dobila potvrdu da je „bezbedna" od raka.
Emin, jedna od najcenjenijih britanskih slikarki, dobila je dijagnozu teškog raka bešike 2020. godine i bila podvrgnuta komplikovanom operativnom zahvatu.
Ona kaže da nije mislila da će još uvek biti živa danas, „a kamoli da ću sediti ovde i primati titulu dame".
„Kad imate onakav rak kakav sam ja imala, kad mislite da ćete najverovatnije umreti i čeka vas svega još nekoliko meseci života - a onda se sve najednom preokrene, to je kao da ste se ponovo rodili i počnu da vam se dešavaju stvarno čudesne stvari."
Sreli smo se u studiju u njenom velelepnom domu u centru Londona na Džordžijanskom trgu u Blumsberiju.
Okruženi smo njenim slikama, od kojih su neke postavljene na stalke.
Mrlje od bele, crvene i plave farbe na parketu ispod njih dokaz su Emininog stila.
„Prilično sam agresivna sa bojama, pokretima i potezima, sa svime", kaže ona.
Titula dame, dodeljena u čast kraljevog rođendana u prošli petak, bila je potpuno neočekivana, kaže ona.
Već je dobila Odren Britanske imperije 2012. godine, ali „dama Trejsi", smeje se, „istinski dobro zvuči".
„Stvarno je kul", kaže ona.
„Mislim da još nije postojala nijedna pre."
Možda ne bi ni postala dama Trejsi da joj nije skrenuta pažnja na pismo obeleženo sa „hitno" koje je tavorilo neotvoreno u njenom bivšem studiju.
Ona nam priča kako je provela dan na baštenskom prijemu u Bakingemskoj palati, gde se na kraju rukovala sa kraljem i kraljicom.
„Mislila sam, ovo je stvarno čudno. Dospela sam na neki način u sam vrh. Pitam se samo zašto."
Tek je na putu do kuće primila poziv o onom pismu.
Imam osećaj da nije prestala da se smeška od tada.
Emin se proslavila rame uz rame sa imenima kao što su Demijen Herst i Sara Lukas kao jedna od „Mladih britanskih slikara".
Mladi britanski slikari, nazvani tako krajem osamdesetih, bili su poznati po otvorenosti prema drugačijim materijalima i procesima, taktici da šokiraju i preduzetničkom duhu.
Napustila je školu sa 13 godina, a ranije je govorila o tome da je bila zlostavljana kao dete i silovana u tom uzrastu.
Priča mi da se vratila u školu sa 15 godina samo po „sili zakona" i samo dok nije stekla zakonsko pravo je napusti.
Najviše vremena je provodila u likovnoj sekciji.
Emin je oduvek samo želela da bude slikarka.
Nastavnici likovnog su je ohrabrivali u tome.
Pre nekog vremena, naletela je na jednu od njih, gospođu Moris, u Marksu i Spenseru.
„Imala je tada 86 godina i bila je jako ponosna na mene, bilo je to vrlo slatko."
Emin je oduvek stvarala duboko lična dela.
Moj krevet, njena revolucionarna instalacija ovenčana Tarnerovom nagradom 1999. godine, bio je neuredan krevet okružen prepunim pepeljarama, upotrebljenim kondomima i praznim flašama votke.
Ali bilo da se radilo o tom opisu perioda u njenom životu kad je dotakla dno, pijući previše i jedući premalo; ili neonskom znaku koji svetli: „Stvarno sam mogla da te volim"; ili njenim žestokim slikama, Emin je uvek u dela unosila vlastite emocije, iskustva i traumu.
Ona mi kaže da umetnost ima „mnogo soba".
Njena soba je „emocionalna i suština je u osećanjima, a treba da funkcioniše tako što privlači druge ljude, njihove emocije i njihova osećanja".
Svi sa kojima sam spavala 1963-1995 - datumi označavaju godine koliko je bila živa do tog trenutka - još je jedan njen autobiografski rad iz ranih dana.
Unutar šatora, Emin je okačila 102 imena.
Naslov dela sugeriše seksualne odnose, ali je ona navodila i ljude sa kojima je tokom života provela nevinije noći, uključujući njenog brata blizanca Pola.
Potresno, takođe pominje dva fetusa od abortusa izvršenih pre mnogo godina.
Bonus video: