Postoje rečenice koje izgovorite i razgovor se nastavi kao da se ništa nije dogodilo. A onda postoji ona: "Ja ne želim decu".

Dovoljno je izgovoriti je za porodičnim stolom, na poslu ili u društvu i gotovo uvek će se naći neko ko će podići obrvu. "Predomislićeš se", "samo nisi upoznala pravog", "videćeš kad ti proradi majčinski instinkt", "ko će da te gleda kad ostariš"...

Ako to kaže muškarac, možda će čuti da je neozbiljan. Ako to kaže žena, vrlo često počinje mnogo detaljnije ispitivanje njenog života.

I upravo je jedna takva rasprava ponovo buknula ovog leta na Redditu, kada je devojka iz Srbije napisala da ne misli da želi decu i pitala da li uopšte postoje muškarci u dvadesetim koji razmišljaju isto. Priznala je i nešto što verovatno mnogi ne bi rekli naglas, plaši se da jednog dana ne popusti pod pritiskom okoline i postane majka samo zato što se to od nje očekuje.

Komentari su, očekivano, otišli u svim pravcima.

I tu se vidi koliko je ova tema kod nas još daleko od običnog pitanja ličnog izbora.

"Predomislićeš se" je odgovor koji mnoge žene slušaju godinama

Pritisak postoji na oba pola, ali je često izraženiji kod žena jer se u celu priču odmah uključuje i čuveni "biološki sat". Neke žene zbog takvih očekivanja počinju da sumnjaju u sopstvene izbore, dok pritisak može da doprinese anksioznosti, osećaju manje vrednosti ili donošenju velikih životnih odluka samo da bi se zadovoljila forma koju porodica i okolina očekuju.

I tu je možda najveći problem.

Neko može da želi troje dece. Neko jedno. Neko još ne zna. A neko sebe jednostavno nikada nije video u roditeljskoj ulozi.

I nijedna od tih odluka nije mala.

Roditeljstvo nije nešto što može da se proba godinu dana, pa ako vam se ne dopadne, vratite ga kao pogrešno kupljenu jaknu.

Možda je zato mnogo poštenije reći "ne želim dete" nego ga dobiti samo zato što se "tako radi".

Ali najnoviji podaci ruše jednu veliku zabludu

Kada se govori o sve manjem broju rođenih u Srbiji, lako se stvori utisak da mladi jednostavno više ne žele porodicu.

Podaci, međutim, pokazuju nešto mnogo složenije.

Novo istraživanje Populacionog fonda Ujedinjenih nacija, objavljeno 2026, pokazalo je da više od 78 odsto ispitanih žena i muškaraca iz Srbije želi dvoje ili troje dece. Žene su u proseku navele da bi želele 2,6 dece, a muškarci 2,9.

Još zanimljiviji podatak stiže iz grupe od 35 do 39 godina. Više od petine žena u tom uzrastu još nije postalo majka, ali je čak 95 odsto njih navelo da želi decu.

Dakle, manje rođenih ne znači automatski: "Ljudi više neće decu".

Često između želje i deteta stoje stan, posao, finansijska sigurnost, partner, zdravlje, godine čekanja na stabilniji život i pitanje ko će u svakodnevici preuzeti najveći deo brige.

U Srbiji je 2025. rođeno manje od 60.000 beba

Najnoviji zvanični podaci Republičkog zavoda za statistiku pokazuju da je tokom 2025. u Srbiji rođeno 59.483 dece, što je 1.362 manje nego godinu ranije.

Stopa ukupnog fertiliteta iznosila je 1,62 deteta po ženi, dok je prosečna starost žene kada dobije prvo dete dostigla 29,1 godinu.

Ali ni te brojke ne mogu da nam kažu koliko ljudi svesno ne želi decu, koliko ih odlaže roditeljstvo i koliko ih je želelo dete, ali ga iz različitih razloga nije dobilo.

To su potpuno različite životne priče koje se često strpaju u istu fioku.

I baš zato nije fer pogledati ženu od 35 godina bez deteta i pretpostaviti bilo šta.

Možda ga želi godinama. Možda prolazi kroz lečenje neplodnosti. Možda nema partnera sa kojim želi porodicu. Možda još nije spremna.

A možda ga jednostavno - ne želi.

Zašto nas tuđa odluka toliko nervira?

Tu dolazimo do možda najzanimljivijeg dela.

Zašto nekoga ko ima troje dece toliko zanima što žena koju jedva poznaje ne želi nijedno? I zašto osoba bez dece ima potrebu da objašnjava roditelju da je pogrešio što ih je dobio?

Istraživanja pokazuju da ljudi koji svesno biraju život bez dece mogu da nailaze na negativne stereotipe. Jedna novija studija našla je da su childfree osobe procenjivane kao manje „tople“, pri čemu je negativna procena bila izraženija prema ženama nego prema muškarcima. Autori to povezuju i sa kršenjem društvenih očekivanja da odrasla osoba, posebno žena, treba da želi roditeljstvo.

Možda zato rečenica „ne želim decu“ i dalje zvuči mnogo provokativnije nego „želim troje“.

Prva traži objašnjenje.

Druga gotovo nikada.

Nije rat između roditelja i onih koji decu ne žele

I to je deo koji često potpuno izgubimo u raspravi.

Čovek koji želi decu nije manje moderan, slobodan ili ambiciozan. Žena koja sanja veliku porodicu nije zato zarobljena u tradiciji.

Ali isto tako ni osoba koja ne želi da postane roditelj nije automatski sebična, hladna ili nezrela.

Roditeljstvo jeste ogromna ljubav za ljude koji ga žele, ali je istovremeno ogromna odgovornost. Čak i UNICEF u svojim programima podrške naglašava koliko su za roditelje važni vreme, podrška, finansijska sigurnost i pomoć u suočavanju sa stresom koji roditeljstvo nosi.

Možda bi zato pitanje trebalo potpuno obrnuti.

Umesto: "Kako možeš da ne želiš decu?"

Mnogo poštenije je pitati sebe: "Zašto očekujem da neko drugi donese najveću odluku u svom životu samo zato što bih je ja doneo drugačije?"