Kakav odnos imate sa svojim roditeljima? Da li ih pozovete samo kada vam nešto treba ili se setite da ih pitate kako su, da li imaju dovoljno novca za račune, lekove, hranu i sve ono što život svakog meseca donese?

O tome mnogi počnu ozbiljno da razmišljaju tek kada pročitaju priče poput ove. Jedna penzionerka, majka dvoje odrasle dece koja danas žive dobro i imaju svoje porodice, ispričala je da je ostala sama, sa malom penzijom i osećajem da su je upravo oni kojima je dala najviše potpuno zaboravili.

"Muž i ja smo im dali sve što smo mogli"

Žena kaže da su ona i pokojni suprug tokom života pomagali i sinu i ćerki koliko god su mogli. Nije se radilo samo o sitnim stvarima. Pomagali su im tokom školovanja, učestvovali u kupovini kuće, čuvali unuke i uskakali kad god je trebalo.

„Imam odraslog sina i ćerku. Muž i ja smo im u svemu pomagali, od učenja do kupovine kuće i čuvanja njihove dece“, ispričala je.

Danas, međutim, njena svakodnevica izgleda potpuno drugačije. Muž joj je preminuo pre nekoliko godina, ostala je sama, a penzija koju prima jedva joj je dovoljna za osnovne troškove.

"Kad kupim lekove, nekad nemam dovoljno za hranu"

Najviše je boli to što njena deca znaju u kakvoj situaciji živi.

„Imam malu penziju, jedva pokrivam osnovne potrebe. Ponekad kada kupujem lekove, bukvalno moram da se odreknem hrane. Deca su svesna moje situacije, ali nijedan jedini put nisu se ponudili da mi pomognu“, kaže ona.

U jednom trenutku pokušala je da im nagovesti da bi mogli makar delimično da učestvuju u njenim mesečnim računima. Kako kaže, stan u kojem živi jednog dana će svakako ostati njima, pa joj nije delovalo previše da traži pomoć dok je još živa i dok joj je potrebna.

Odgovor koji je dobila nije bio onakav kakvom se nadala.

Sin se pravio da ne razume, ćerka rekla da nema dovoljno

„Jednom sam nagovestila da bi mogli da plaćaju pola mesečnih računa, jer će njima ostati stan kada umrem. Sin se pravio da ne razume šta sam rekla, a ćerka je rekla da jedva plaća sopstvene troškove“, ispričala je.

Ono što je dodatno boli jeste to što njihovu finansijsku situaciju ne vidi kao tešku. Kaže da oboje imaju automobile, ne koriste javni prevoz za odlazak na posao i svake godine odlaze na letovanja.

Ćerka, navodi, redovno kupuje novu odeću, dok svojoj ćerki daje džeparac koji je čak veći od bakine penzije.

„Kod sina u kući sav novac kontroliše njegova žena. Čak i kad bi hteo da mi pomogne, ona ne bi dozvolila“, kaže penzionerka.

Najteže joj pada kada vidi kako drugi brinu o roditeljima

Posebno neprijatan trenutak doživela je kada joj je komšinica pričala kako joj deca pomažu. Plaćaju joj letovanje, donose namirnice i učestvuju u računima.

Umesto da joj bude drago zbog komšinice, priznaje da ju je to zabolelo.

„Bukvalno sam bila uvređena. I ja sam uradila za svoju decu isto što i ona“, kaže.

Nekada je od iste komšinice umela i da pozajmi novac, ali to više ne radi.

„Bojim se da će me pitati zašto meni deca ne pomažu kao njoj.“

"Ja svojim roditeljima nikad nisam otišla praznih ruku"

Najviše pitanja postavlja sama sebi.

Kaže da je svojim roditeljima pomagala koliko je mogla, i novčano i fizički, i da joj nikada nije bilo teško da im nešto odnese ili da im se nađe kada im zatreba.

Zato joj danas kroz glavu prolazi jedno pitanje koje je verovatno i najteže iz cele ove priče.

„Da li ja to nisam uspela da odgajim svoju decu kako treba?“

Na kraju priznaje i ono što možda najviše boli.

„Nemam nikakvu ušteđevinu, jer muž i ja ništa nismo čuvali. Sve smo dali deci. I eto kako su mi vratili…“

Nije stvar samo u novcu

Ovakve priče nisu samo pitanje toga da li će neko roditelju platiti račun ili kupiti lekove. Često je mnogo bolnije kada roditelj oseti da ga se deca ne sete, da retko svrate i da telefon zazvoni samo kada on prvi pozove.

Naravno, svaka porodica ima svoju priču i nikada se sa strane ne može znati ceo odnos između roditelja i odrasle dece. Ali jedno pitanje ostaje sasvim jednostavno: kada smo poslednji put pozvali svoje roditelje samo da pitamo kako su?

Ponekad upravo taj poziv znači više nego bilo šta što možemo da kupimo.