Roditelji danas insistiraju na razvoženje dece od kuće do škole i na razne aktivnosti van školske ustanove, a da li je to dobro?
Ovaj problem nije prisutan samo u Beogradu i velikim gradovima, već i po manjim mestima u Srbiji gde nema potrebe za "taksiranjem".
Škole i vrtići uglavnom su u kraju u kome deca žive, ali se satima kada časovi počinju ili završavaju teško može prići školi ili vrtiću od načičkanih parkiranih automobila kojima mame i tate odvoze ili dovoze svoje naslednike.
Nekada su deca sama sa svojim drugarima i vršnjacima, peške išli bezbrižno do škole i vraćali se kući isto tako.
Dečiji pisac Dragan Lukić opevao je to druženje od kuće do škole i od škole do kuće kao vrlo značajan momenat za druženje dece : “Od kuće do škole, od škole do kuće, uvek se ponešto, šapuće, šapuće…”
Da li je to "medveđa usluga"?
Kako ova nova moda utiče na odrastanje deteta i na njegovu samostalnost? Da li deci činimo "medveđu uslugu sa tim?
Ovakvim odnosom prema deci i navikom da ih vozimo do škole i od škole, ne činimo im “mnogo dobrog” ni u kom smislu.
- Postoje retke opravdane situacije u kojima ima smisla da roditelji voze decu automobilom, a to je ako su, recimo mesta gde idu daleko, što nije čest slučaj sa školom i vrtićem, koji se obično nalaze u kraju u kome deca žive - kaže za Telegraf pedijatar Ksenija Maričić.
- To jeste novi trend među mladim roditeljima, koji, moram da kažem ne doprinosi mnogo zdravlju dece - ističe ona.
Ona kaže da je odavno poznato da je za zdravlje dece najvažnija fizička aktivnost.
- Imamo porast dece obolele od dijabetesa, hipertenzije, ali i gojaznosti posebno. Sve je to, naravno, povezano sa nezdravim načinom ishrane, ali i sa minimalnom fizičkom aktivnošću današnje dece, sedenjem ispred kompjutera, zabavljanjem telefonima, a ne igranjem napolju. Ako još pridodamo i tu “modu” vožnje dece od škole do kuće, time im uskraćujemo i ono malo aktivnosti koje bi imali u toj svakodnevnoj šetnji - navodi pedijatar.
Na konstatciju da se danas ipak puno dece bavi raznim sportovima, dr Maričić kaže da je to sasvim u redu i potrebno.
- I u tom kontekstu deca bi fizički dolazila spremnija na treninge da pre toga imaju šetnju, počinjala bi ih spremnija i zagrejanija - navodi dr Maričić.
Ona objašnjava veoma vežno pitanje za zdravlje deteta.
- To je neka vrsta jutarnje fiskulture i zdravo je da izađu napolje, jer će posle većinu dana provesti u zatvorenom prostoru, a njima je potrebno da što više vremena provode na čistom vazduhu - objašnjava dr Maričić i dodaje da su gaženje po baricama i šetnja po ivičnjaku trotoara uz nadzor roditelja sjajan način za razvoj motorike, koja je kod dece mlađeg uzrasta povezana i sa razvojem mozga i kognitivnih sposobnosti.
Pedijatar navodi da nedostatak šetnje i fizičkih aktivnosti stvaraju lenjost kod dece, a što je još važnije deca postaju kroz generacije sve manje fizički sposobna, sa loše razvijenom motorikom za svoj uzrast, imaju sklonosti ka nekim bolestima koje ranije kod dece nisu bile česte i uobičajene.
Prema podacima Centra za vežbanje, zdravlje i sportske nauke, koje je obavilo istraživanje o gojaznosti dece u Srbiji na uzorku od više od 6.000 dečaka i devojčica predškolskog i mlađeg školskog uzrasta, prevalencija prekomerne težine i gojaznosti povećana je sa 30.7% u 2015. godini na 34,8% u 2019. godini.
- Ogroman problem danas kod dece nezdrava hrana i malo aktivnosti - navela je dr Danica Grujičić u objavi na Fejsbuku.
Loša indirektna poruka roditelja
Pored posledica na fizičko zdravlje, ovaj vid prezaštićenosti deteta ostavlja tragove i na psihičkom razvoju.
Trend koji je u Srbiju stigao sa zapada uglavnom preko TV ekrana iz američkih filmova, nije nešto što nam je donelo dobro, bar tako tvrde i psiholozi.
- Taj trend jeste navodno došao sa zapada, ali više iz filmova, nego iz stvarnog života - kaže za Telegraf psiholog Ana Popović.
Psiholog Popović objašnjava da je indirektna poruka kada se radi o deci školskog uzrasta koju roditelji sve češće u školu voze i u višim razredima da su zapravo nesposobni i da ne mogu sami da se snađu.
