Ana nas je TRAGIČNO napustila na svoj 41. ROĐENDAN: Vodila je bitku za potomstvo, lečila je ljude, ali bitku protiv KORONE nije dobila!

Aan Čoporda izgubila je bitku sa koronom. Iako je iz mnogih teških bitki izlazila kao pobednik, ovu nije uspela da dobije. Iza sebe je ostavila ćerkicu, porodicu i mnoštvo prijatelja i kolega koji se u bolu opraštaju od ove neverovatne žene.

Vest o smrti među prvima je podelio Zlatko Bokun, specijalista opšte hirurgije, ostavljajući nam svima na uvid dirljivu priču mlade žene:

 

 

- Ana je u svojim tridesetim obolela od bubrežne insuficijencije i dijalizirala se ali je i pored toga nastavila da radi svoj posao koji je obožavala;

- Ana je sa tom dijagnozom uprkos svim rizicima rodila prekrasnu ćerkicu koju je takođe obožavala;

- Ana je čekala godinama transplantaciju bubrega, dočekala i u toj bitki pobedila, sa celim nizom komplikacija koje samo zdravstvenom radniku mogu da se dese;

- Ana je nastavila da radi i u vreme pandemije iako je to bilo maksimalno rizično za osobu na imunosupresivima.

Ovo je deo statusa, koji se munjevito proširio na društvenim mrežama.

Međutim Ana je i sama delila svoja osećanjima sa prijateljima, pa je tako  2017. godine  napisala tekst o borbi koju je vodila

"Svaka žena u nekom trenutku svog života želi da se ostvari u ulozi majke. Međutim, jednog dana pre tri godine na jednom od dežurstava osetila sam malaksalost, bilo mi je loše. Uradila sam potrebne analize i lekari su mi nagovestili da ću uskoro morati na dijalizu. To je bio šok kako za mene, tako i za moje najmilije. Prvo pitanje koje sam postavila svojim kolegama je da li ću moći da imam potomstvo?"

Ovako je započela je svoju priču 2017. godine dr Ana Čoporda, koja je objavljena u časopisu "Doživeti 100".

- Kada jednoj mladoj ženi, do juče punog zdravlja, saopštite da "osim" novonastalog zdravstvenog problema gotovo sigurno neće moci da ima dece, u tom trenutku samo mislite da je najbolje da sanjate i da se brzo probudite iz ružnog sna.Ali nisam izgubila veru. Kao lekar verovala sam da postoji način za rešenje mog problema. Mesece sam provodila na internetu iščitavajući mnogobrojne naučne radove, studije i iskustva ljudi koji su se susreli sa sličnim problemom. Ubrzo sam shvatila da su čuda moguća, da mogu da postanem majka, ali uz mnogo strpljenja i srećnih okolnosti - objasnila je dr Ana.

- Prva dva meseca dijalizu sam primala u bolnici u kojoj radim. Sećam se, jednom je došao doktor i rekao mi kako na osnovu mog trenutnog krvnog pritiska moram da pijem antihipertenziv. Odgovorila sam mu da zbog procesa vantelesne oplodnje ne mogu da ga uzimam. Nasmejao se, a zatim se okrenuo ka ostalim pacijentima i sa nevericom pitao: "Da li ste čuli?" Sada sam jako srećna što je to uradio. Taj doktor mi je pomogao i mnogi posle njega koji takođe nisu verovali u moju misiju, bili su moj vetar u leda da istrajem i da se borim za svoje snove - ispričala je tada dr Ana Čoporda.

Doktorka se nikada nije predala. Ona je puna energije, nastavila svoj život, a nakon pet meseci ponovo se otvorila mogućnost za vantelesnu oplodnju.

- Prvi put nije uspelo. Tri meseca kasnije druga vantelesna oplodnja i ona nije uspela. Moj suprug i ja nismo to doživljavali kao poraz, naprotiv prećutno smo verovali da ćemo uspeti i nismo odustajali. Nakon osam meseci od drugog pokušaja usledio je i treći, opet u Atini. Ovog puta bio je samo embriotransfer iz prethodnog puta zamrznutih embriona. Nisam ležala i mirovala, radila sam normalno. Samo sam verovala. Na prvom vađenju krvi pokazale su se pozitivne vrednosti. Pri sledećem nalazu, nakon nekoiko dana, vrednosti su bile udvostručene. Našoj sreći nije bilo kraja - opisala je svoje srećne trenutke dr Ana.

- Kako bi moje telo moglo da obezbedi najpribližniju sredinu za bebu kao kod zdrave žene, morala sam da primam dijalizu šest puta nedeljno po pet sati. U tome mi je pomogla medicinska sestra koja je bila uz mene svaki dan, kao da je i ona nosila moje dete - objasnila je tada Ana.

-Svi lekari u timu pričali su o komplikacijama, problemima koji mogu da se jave, međutim, verujem da niko nije mogao ni da pretpostavi šta će se sve to brzo i desiti. Nastupaju prvi paramedicinski problemi. Kako nabaviti dodatni materijal s obzirom na to da umesto tri, sada sprovodim pet dijaliznih tretmana. Pisali smo na mnoge adrese i na kraju sam potrošni materijal dobila od jedne farmaceutske kuće iz Makedonije - ispričala je doktorka.- Negde u trećem mesecu trudnoće počeli su čudni bolovi u stomaku. Rekli su da je to normalno. Na kontroli ginekolog je, kada je stavio sondu na moj stomak, napravio takav izraz lica da mi se sledla krv u žilama. Okrenuo je ekran i rekao: "Pa vaši jajnici ne mogu da stanu u ekran koliki su. Morate odmah da ostanete u bolnici". Tada je sve počelo da se komplikuje - sećala se doktorka.Prvi put su mi punktirali stomak i izvukli 31 tečnosti, posle 12 h voda se vratila, a onda opet punktiranje i opet 31. jajnici su samo još više rasli i još više tečnosti proizvodili. Tada su mi stavili dren. Jednom kada je došla sestra kako bih primila dijalizu de vojke sa odeljenja su je pitale "Izvinite, da li je ova trudnica imala saobraćajnu nesreću?". Tako sam izgledala, kao da me je neko u najmanju ruku tukao. Iz stomaka su mi visile device, renovi, ZAVON, gaze, Hasleri, ruke pune braunila, potpuno izdeformisana - opisla je dr Ana.

Nakon toga su usledili i problemi sa disanjem i tada je prvi put bila priključena na aparate.

Posle mesec i po dani pakla samo jedan dan sam se probudila i sve je prošlo. Jajnici kao da nikada nisu bili veliki i kao da nikad nisam imala vodu u telu - ovako je opisala čudo koje joj se dogodilo doktorka Ana.

- Čak su me i otpustili iz bolnice. Tada počinje period kada nisam mogla da spavam, valjda od šoka šta sam sve preživela. Nakon mesec i po dana od izlazka iz bolnice, bila sam 24. nedelja, u beba je inala oko 300 g, prvi put sam prokrvarila i ležala sam u bolnici narednih mesec dana.

- U 32. nedelji, na samom početku 8. meseca, legla sam da odmorim i probudila me je nekakva toplota. Otkrivam se i shvatim da ležim u lokvi krvi! Kao anesteziolog nikad u operacionoj sali nisam videla toliko krvarenje. Nikad. Nisam stigla pošteno ni da se uplašim, sve se brzo odigralo. Noa je rodena 20 minuta kasnije sa lepom ocenom. Moja beba je bila teška 1950gr i 44cm dugačka. Kažu da je odmah zaplakala, da je imala lepu boju. Posle par sati došao je neonatolog da mi kaže da je beba počela lošije da diše i da je morao da je intubira i stavi na aparat za veštačko disanje. E, tad sam se prvi put stvarno uplašila. Kažu ljudi da kad dobiješ dete sve se promeni. Tad sam shvatila da je majci jedino važno da dete bude dobro. Sutradan sam se popela stepenicama na 4. sprat na odeIjenje intenzivne nege da vidim svoju bebu. Opet niko nije verovao da žena posle carskog reza to može. Nakon četiri dana sam izašla iz bolnice, a petog dana sam vozila auto - pisala je doktorka Ana.

- Moja Noa je tog dana kad je rešila da se rodi zapravo samo želela majci da pomogne. Imam utisak da je moja devojčica poručila: "Majko tebi hvala, a sad ću dalje sama da se borim". I ja verujem da je tako bilo - zaključila je svoju priču tada dr Ana.

Kako je nastavila život petog dana nakon porođaja, tako životu nikada nije okrenula leđa, pa je sve vreme radila. Ana je onaj istinski heroj Srbije, borac i profesionalac. Uzor, primer i neko ko će definitivno ostatati upamćen. Noa ima na koga da bude ponosna.