Želim da moj sin umre: Nekada je bio jak mladić koji se bavio bodibildingom, a sada 11 godina leži nepomičan, trenutak je promenio sve

„Kako roditelj može da traži smrt deteta?", pita se Nirmala Rana dok sedi kraj kreveta njenog 30-godišnjeg sina Hariša.

Hariš, student građevinarstva, pao je 2013. godine sa četvrtog sprata zgrade u severnom indijskom gradu Čandigaru i zadobio teške povrede glave.

Od tada je vezan za krevet, ne može da govori ili pokazuje da oseća bilo šta već 11 godina - što je stanje koje lekari opisuju kao „vegetativno".

„Vodili smo ga svuda - od vlade do privatnih bolnica, ali ništa nije pomoglo", kaže njegov otac Ašok.

„Slušali smo i čitali o čudima, ali ni molitve ni lekovi nisu urodili plodom."

Na jednom zidu je okačen sat, dok je na drugom verski kalendar.

Kazaljke sata pomeraju se u uobičajenom ritmu, ali za Harišove roditelje, vreme je stalo još od nesreće.

Pacijenti u vegetativnom stanju su budni, nisu u komi, ali nisu svesni zbog teškog oštećenja mozga.

Posle podne je, ali Nirmala, izmučenog lica, nije imala vremena za doručak.

Shutterstock

Njen život vrti se oko sina već više od decenije - namešta mu krevet, menja odeću, zadovoljava sve njegove potrebe.

Bivši bodibilder, Hariš više ne izgleda kao tridesetogodišnjak - lice mu je upalo, koža i kost stapaju se u skeletnu masu.

Sa njegovog kreveta visi kateter, a iz stomaka mu viri cev za hranjenje.

Stekao je duboke i krupne rane od dugog ležanja koje su izazvale dodatne infekcije.

On leži nepomično na krevetu, a jedini način komunikacije je očima.

„Zaboravila sam kakav je osećaj plakati", kaže njegova majka.

Finansijski iscrpljeni posle više godina skoncentrisanih napora, prošle godine su njegovi roditelji zatražili da se osnuje medicinski tim koji bi razmotrio argumente za eutanaziju, kako bi se okončala Harišova patnja.

Eutanazija je čin svesnog okončanja života osobe kako bi se ona oslobodila patnje, tokom koje joj lekar daje zakoniti lek.

Shutterstock

„Isceđena sam. Ako mi se nešto desi, ko će se brinuti o njemu?", kaže njegova majka.

„Želimo da doniramo njegove organe - one koji mu više nisu potrebni kako bi pomogli drugima ", tvrdi ona.

„Videćemo našeg sina u njima, a on će naći svoj mir."

Sud u Delhiju odbio je njihovu molbu.

U sudskoj odluci se navodi da „činjenice ukazuju na to da se podnosilac zahteva ne održava u životu mehanički i da može da se održava u životu bez bilo kakve dodatne spoljne pomoći".

„Podnosilac molbe stoga može da živi i niko, čak ni njegov lekar, ne sme da izazove smrt druge osobe davanjem bilo kakvog smrtonosnog leka - čak i ako je cilj da se pacijent liši bola i patnje."

Kontroverzno pitanje

Godine 2011, indijski Vrhovni sud suočio se sa moralnom i etičkom dilemom kad je odbio molbu za aktivnu eutanaziju Arune Šanbaug, medicinske sestre koja je provela čitave decenije u vegetativnom stanju nakon što ju je 1973. godine brutalno napao dežurni odeljenja.

Sud je doneo odluku da medicinski dokazi ukazuju na to da kod Šanbaug nije nastupila smrt mozga i da ona treba da nastavi da živi.

Šanbaug je ostala u vegetativnom stanju sve do smrti 2015. godine.

Ipak, sudska odluka iz 2011, godine predstavljala je prekretnicu po pitanju pravnog stava Indije u vezi sa okončanjem života.

Pre toga su svi oblici eutanazije bili ilegalni u Indiji, ali u složenoj odluci, sud je saopštio da „pasivna eutanazija", ili uskraćivanje hrane pacijentu, može da se razmotri pod određenim okolnostima.

Godine 2018, u značajnom obrtu, Vrhovni sud je doneo odluku da pasivna eutanazija može da se zatraži zakonski za pojedince u trajnom vegetativnom stanju.

Shutterstock

Konkretno je naveo da peticije za pasivnu eutanaziju moraju da se podnesu sudu i stavio težište na lekarsku procenu.

Ovo kontroverzno pitanje ponovo je dospelo u žižu javnosti sa Harišom Ranom, čija porodica sada planira da njegov slučaj odvede na vrhovni indijski sud, nakon što je njihovu molbu odbio niži sud.

Uprkos preprekama, porodica ostaje umereno optimistična da će najviša sudska instanca u zemlji na kraju presuditi u njihovu korist.

Aktuelno indijsko zakonodavstvo dozvoljava pasivnu eutanaziju - namerno dopuštanje da pacijent umre uskraćivanjem veštačkog sistema za održavanje u životu - ali i dalje zabranjuje aktivnu eutanaziju.

„Sud je naveo da on ne zavisi od veštačkog sistema za održavanje u životu", kaže Maniš Džain, advokat koji zastupa porodicu Rana.

„Međutim, cev za hranjenje je takođe neka vrsta sistema za održavanje u životu", dodaje on.

„Sve što možemo je da se sada obratimo Vrhovnom sudu."

Tog sudbonosnog avgustovskog dana

Bilo je to 5. avgusta 2013. godine uveče kad je Ašok Rana primio telefonski poziv u kom su ga obavestili da je njegov sin „povređen".

„Doktor nam je rekao da su se nervi u njegovom mozgu potpuno sasušili", kaže njegov otac.

Više od decenije kasnije, Hariš se hrani preko cevi ubačene u njegov stomak - što je procedura koja košta do 15.000 rupija mesečno (163 evra).

Mesečni medicinski troškovi u zbiru iznose između 25.000 i 30.000 rupija (325 evra).

Da bi pokrili te troškove, njegovi roditelji su prodali kuću u Delhiju i preselili se u dvosoban stan na obodu prestonice.

Shutterstock/Pormezz

Ali oni se muče da nastave sa plaćanjem tretmana.

Mesečna penzija Ašoka Rane od 3.600 rupija jedva može da pokrije troškove domaćinstva, a kamoli Harišovu zdravstvenu negu.

Da bi dopunio njihove prihode, Ašok vikendom prodaje sendviče i hamburgere na lokalnom terenu za kriket.

Ako Vrhovni sud bude odbio zahtev za eutanaziju, porodica traži da se Harišova nega u bolnici nastavi o trošku vlade.

Mali broj zemalja trenutno dozvoljava eutanaziju, među njima Švajcarska, Španija, Australija i 11 saveznih država Sjedinjenih Američkih Država.

Međutim, u većini drugih, ona je i dalje protivzakonita.

Zakoni širom Ujedinjenog kraljevstva, na primer, ne dozvoljavaju ljudima da zatraže medicinsku pomoć da umru - mada se očekuje da ove jeseni novi predlog zakona koji bi omogućio asistirano samoubistvo uđe u raspravu u Škotskom parlamentu.

Shutterstock

„Ljudi veruju da Bog daje život i da samo on ima pravo da ga oduzme", kaže R.R. Kišore, doktor i aktivista, koji radi kao advokat u Vrhovnom sudu i predsednik je Indijskog društva za etiku zdravlja i prava.

„Uvek postoji element neizvesnosti. Neko ko je bez svesti danas, mogao bi da povrati svest sutra.

„Ali, ako okončamo nečiji život, takođe mu oduzimamo šansu za oporavak. To je aljkav način.

„U Harišovom slučaju, mislim da bi odgovarajuće bilo da se oformi medicinski odbor sačinjen od kardiologa, fiziologa i lekara opšte prakse koji bi odlučili da li treba da se uskrati veštački sistem za održavanje u životu.

„Ključno pitanje je da sudu nedostaje procena iz prve ruke kliničkog stanja pacijenta."

Nirmala Rana se nekada nadala da će se njen sin jednog dana oporaviti, ali kako su se dani pretvarali u mesece, a meseci u godine, taj dan nikad nije osvanuo.

„Sećam se kako je uvek bio aktivan po kući, uvek oduševljen bodibildingom. Dolazio bi do mene da mi traži da mu izmerim bicepse", priseća se majka.

Sada ona iščekuje sinovljevu smrt, piše BBC. 

 

 

Bonus video: