Šta je potrebno za vaspitanje srećne dece? Svakako, to nije novac, tvrdi dadilja iz Čikaga, Elena Minčeva.
Ta 35-godišnjakinja iz Rusije, koja je udata i nada se kako će uskoro imati svoju decu, provela je godinu dana radeći kao dadilja jednog od najbogatijih parova Amerike.
Svoja iskustva podelila u knjizi "Dadilja milionera". Vrišteći iz sveg glasa, Gospođa Majka me opominje jer „ne koristim svoj mozak“ i kune se kako će mi dati otkaz.
„Više ne radiš za mene. To je moja kuća i ne mogu da te podnesem“ s prezirom izgovara.
Njen muž, kojeg nazivam Gospodin, koji svedoči tom trenutku, joj uzvraća: „Zapravo, to je moja kuća. I što kažeš na to da ona ostane, a ti odeš?“
Svađa se pretvara u još jednu neugodnu dramu tokom mog rada za milionere i roditelje koji žive u luksuznoj vili u Čikagu. Kao i obično, koristili su me kao piona u svom mučnom odnosu.
Posao sam dobila 2014. uzbuđena zbog rada u onom što je izgledalo kao „savršena porodica“, na čelu sa zgodnim i uspešnim preduzetnikom i njegovom prekrasnom suprugom, koja je nekada radila kao model.
Relativno nova u SAD, odakle sam stigla iz Moskve, tražila sam dobro plaćen posao čuvanja bebe sa smeštajem koji bi zadovoljio moju ljubav prema deci. Moja plata, od 150 dolara u gotovini na dan, plus soba i hrana za posao od 16 sati, odnosno između 6 ujutro do 22 sata – omogućio mi je da štedim.
Nadala sam se da će to biti dugoročno zaposlenje. Čak i na moj prvi radni dan, zazvonila su mi zvona za uzbunu. Jedan od važnijih zadataka je bilo kuvanje, pa sam pripremila testeninu i umak za decu, Izabelu (8), Kameron (7) i 4-godišnjeg Džeka.
Majka je tada uletela je u ogromnu kuhinju. „Zašto ga nisi nahranila?“ pitala je, pokazujući na Kamerona koji nije ništa pojeo.
Nisam znala na šta misli. Ljutito je krenula prema stolu, uhvatila testeninu i stavila mu u usta. „Moraš da ga hraniš, on neće sam da jede“, besno je rekla. Imao je sedam godina, ali se nije sam hranio. Pitala sam se šta je sledeće.
Kako su prolazile nedelje, bila sam tretirana više poput psa nego dadilje. Kroz moj 16-satni radni dan sam neprestano bila na nogama. Ako nisam bila s decom, čistila sam, kuvala, kupovala, obavljala zadatke ili prala veš. Nisam imala pauzu i imala sam pravo samo na jednu slobodnu nedelju u dva sedmice.
No, ako sam mislila da je meni loše, samo je trebalo da pogledam decu. Oni jedva da su provodili vreme sa svojim roditeljima, koji su bili većinom prezaposleni ili naprosto nezainteresovani da bi im posvetili svoje vreme.
Činilo se da Kameron najviše pati. Imao je poteškoća u svojoj privatnoj školi gde godina košta 20 hiljada dolara.
Najgori incident se dogodio za vreme njegovog boravka u letnjem kampu gde je dan koštao sto dolara, kad je njega i Izabelu pokupio autobus da i odveze. On je uvek tražio da ga njegova mama ili ja tešimo, no roditelji su želeli da postane društveniji i više se zbliži s vršnjacima.
„Ne želim da idem“ vikao je. Jednom se privio za majčine noge, preklinjući je da ne ode na večeru. Ona je okrenula svoje mračne, besne oči prema meni i naredila mi da ga uzmem.
„Ti si dadilja, ali očito nemaš pojma što da radiš s njim“ napadala bi me. Muž je eksplodirao od besa. „Ti si majka, ne znaš što da radiš s vlastitim sinom“ odbrusio bi joj. Činilo se kako uživa u svakoj reči te optužbe.
Nakon 10 meseci rada znala sam da moram da idem. Zašto sam uopšte ostala tako dugo? Nije bila samo stvar u parama, ja sam volela izazove i želela sam nekako da promenim stvari, da pomognem deci.
No, nisam htela više da budem instrument u njihovim svađama, pa sam napokon dala otkaz, pokupila svoj kofer i otišla.
Od tada sam srećno zaposlena kod ljudi koji puno rade, ali nemaju milione da se njima razbacuju.
