Trinaestogodišnja Omajra Sančez bila je zaglavljena u ruševinama i vodi koja joj je dosezala do vrata. Pokušaji da je spasu bili su neuspešni. Devojčica je umrla posle tri dana agonije.
Francuski fotograf Frank Furnije, koji je do poslednjeg daha bio uz Omajru, ovekovečio je njenu strašnu muku i pokazao je celom svetu.
- Stotine ljudi je bilo zarobljeno okolo. Spasioci su imali poteškoća da dođu do svih njih. Čuo sam kako ljudi vrište za pomoć, a zatim tišina - jeziva tišina - rekao je za Bi-Bi-Si dve decenije nakon nesreće.
Profimedia
- Bilo je to zastrašujuće iskustvo - priseća se on.
Omaira Sanchez - smrt
U svom haosu, farmer je odveo Furnijea kod devojčice kojoj je bila potrebna pomoć. Čovek mu je rekao da je zaglavljena ispod trošne kuće i da joj niko ne može pomoći. Zvala se Omaira Sanchez.
Kada je Frank stigao do 13-godišnjakinje, ona je već gubila svest.
Fotograf je osetio kako njena snaga nestaje iz nje, činilo mu se da je tinejdžerka spremna da se pomiri sa svojom sudbinom. Zamolila je volontere da je puste da se odmori i oprostila se od majke. Tri sata kasnije, Sančez je umrla. Njujork Tajms je objavio vest o njenoj smrti rečima:
- Kada je umrla u 9.45, ležala je na leđima u hladnoj vodi sa ispruženom rukom, sa samo nosom, ustima i jednim okom iznad površine vode. Neko je nju i njenu tetku prekrio plavo-belim kariranim stolnjakom.
Profimedia
Omairina majka, medicinska sestra po imenu Marija Aleida, primila je vest o ćerkinoj smrti tokom intervjua za lokalnu radio stanicu „Karakol“. Nečujno je plakala dok su domaćini molili za minut ćutanja.
- To je strašno, ali moramo da razmišljamo o živima - rekla je Aleida kasnije. Neki od stanovnika su uspeli da prežive. Preživeo je i Sančezin mlađi brat, 12-godišnji Alvaro Enrike. U padu je izgubio prst, ali ne i život.
On i njegova majka bili su jedini preživeli od cele porodice. Preselili su se iz razrušenog Amara u Bogotu, a Marija je više puta razgovarala sa novinarima. Obećala je da će živeti za svog sina. Za ćerku je rekla da je „imala svoje lutke, ali nije volela da se igra, više je bila posvećena nauci.
- Bila je tako iskrena... Uvek je bila tu za mene, štitila me. Mrzela je kada su me ljudi maltretirali; bili smo više prijatelji nego majka i ćerka - prisetila se njena majka u TV programu povodom 30. godišnjice tragedije.
Tada je govorio i Gustavo Lastra – spasilac iz civilne zaštite, koji je bio uz devojčicu do kraja. Nazvao ju je ratnicom - Mnogo smo pričali, prerađivali tablicu množenja, molili se, pevali... To su bili trenuci koji će ostaviti vrlo jasne tragove u svakom čoveku - dodao je on.
Marija Aleida mu se konačno obratila sa ličnim zahtevom.
– Jednog dana bih volela da te vidim i zagrlim. Jer znaš njen smisao za humor, njen poslednji znoj i smeh. Volela bih da mi pričaš o trenucima koje si tamo proveo pored nje.
