Baba je bila ta koja me sve naučila. Dok je pripremala obrok, uvek sam joj pomagala, kako god mogla. Sećam se kad je pravila supu, a ja sam joj dodavala povrće koje je ona već sitno seckala, smejući se kada bih nešto slučajno prosula. Tada nisam ni shvatala, ali sada znam – kroz te sitne stvari, ona me učila strpljenju i pažnji, učila me kako da cenim svaki trenutak. I nikada nije žurila, nije joj bilo teško da ponovi nešto hiljadu puta dok nisam zapamtila.
Danas su sve popularniji moderni vrtići i škole koje pokušavaju da vrate decu prirodi i osnovnim vrednostima. Drvene igračke, igre koje podstiču maštu, fizička aktivnost… zvuči kao savršen plan. Ali, sećam se, u mom detinjstvu nije bilo puno igračaka. Imala sam samo onu staru lutku koju je tata napravio, i lopticu od stare kože koju je baba sama šivala. Ali nikada mi nije nedostajala igra. Imala sam svoju maštu, svoju kreativnost i svoje igre, koje smo često pravile zajedno, bez mnogo stvari, ali sa mnogo više radosti nego što to moderne tehnologije mogu da pruže.
Baba me je učila životu. Svako jutro, kad smo išle u šumu, ona je objašnjavala koje su pečurke jestive, a koje ne, kako se s prirodom treba ponašati. Nije bilo pametnih telefona, računara, bilo je samo tišine, mirisa šume i njenog glasa koji me je vodio. Naučila me je da ne smem uništavati prirodu, da je volim i čuvam, i da ni jedan tehnološki aparat ne može zameniti te dragocene trenutke u kojima smo jednostavno bile – ona i ja.
Sećam se i kad smo berbu grožđa u vinogradu završavale, a baba bi stajala i gledala me, uvek s osmehom, dok sam ja sakupljala grožđe iz košara, učeći da ništa u životu nije samo dar, sve se mora zaraditi.
Igrale smo domine, “Čoveče ne ljuti se” i kroz to bi me učila kako da se nosim s porazima. Nikada nije bila ljuta ako izgubim, a svaki put kad bih napravila grešku, samo bi me podstakla da sledeći put igram bolje. Svaki gubitak bio je samo nova prilika za učenje.
I najlepše od svega – baba nije samo pričala, ona je bila ta koja me je vodila kroz život svojim primerom. Učili smo zajedno, uvek je znala da pokaže pravi put. Bila je smirena, iskrena i prava, ali nije to bilo dovoljno samo kao reč – ona je to bila u svakom svom postupku. Naučila me je da u životu postoji mnogo više nego što oči vide, da postoje dragoceni trenuci koji se ne mogu kupiti. Naučila me je da poštujem svaki trenutak, sve oko sebe, i da tehnološki svet nikada neće zameniti pravu vrednost koju život može pružiti.
Danas, dok gledam kako roditelji šalju svoju decu u škole u prirodi, gde nema ekrana, tehnologije, ali ima igre, smeha, mašte – setim se svoje babe i znam da je ona bila najlepša škola života koju sam mogla da imam. Takve škole i vrtići mogu biti dragoceni, ali nijedna tehnologija, nijedna moderna metoda ne može zameniti to što me baba učila u tišini dvorišta, na livadi, dok smo zajedno sedele pored vatre. Takvu školu, tu prirodnu mudrost, nijedna digitalna platforma ne može da ponudi.
