Ako ih odrastanjem stalno pratimo strahom, krivicom i osećajem da nikada nisu dovoljno dobra, ne treba da nas iznenadi kada jednog dana požele da se udalje od nas.

Porodični odnosi ne funkcionišu po principu ulaganja i očekivanja da će vam se jednog dana sve vratiti. Deca nisu ničiji dužnici, a ljubav se ne može zahtevati niti iznuditi podsećanjem na roditeljska odricanja i žrtve. Postoje obrasci ponašanja koji vremenom ozbiljno narušavaju odnos između roditelja i dece, a jedan od njih je posebno štetan.

Roditelj koji želi da sve bude po njegovom

U takvoj porodici nema prostora za drugačije mišljenje. Sve mora da bude onako kako roditelj odredi, a svaki pokušaj neslaganja smatra se neposlušnošću. Umesto razumevanja i razgovora, koriste se vikanje, kazne, pretnje i ponižavanje. Roditelj često veruje da na taj način uspostavlja autoritet i uči dete disciplini, ne shvatajući da se poslušnost iz straha ne može poistovetiti sa iskrenim poštovanjem.

Dok su mala, deca će uglavnom prihvatati takva pravila jer nemaju mnogo izbora. Međutim, kada odrastu i postanu samostalna, često počinju da se udaljavaju od roditelja uz koje se ne osećaju slobodno, prihvaćeno i poštovano. Susreti tada postaju obaveza, a ne želja, jer ih umesto topline dočekuju kritike, naređenja i osećaj da nikada nisu dovoljno dobra.

Zato se može dogoditi da roditelji u poznim godinama imaju decu koja su im blizu, ali ne i bliskost za kojom čeznu. Jer odnos se ne čuva strahom i autoritetom, već ljubavlju, poštovanjem i međusobnim razumevanjem.

Roditelj koji se predstavlja kao žrtva

Ovakav roditelj ne mora da podiže glas kako bi uticao na dete. Njegovo najjače sredstvo je izazivanje osećaja krivice. Stalno podseća na sve što je žrtvovao, čega se odrekao i koliko je svog života posvetio detetu. Često koristi rečenice kojima kod deteta budi osećaj odgovornosti za njegovu tugu, usamljenost i nezadovoljstvo. Poruke poput toga da svi drugi uživaju dok on ostaje sam ili da mu je zdravlje narušeno zbog detetovog ponašanja postaju način emocionalnog pritiska.

Vremenom dete počinje da veruje da je odgovorno za roditeljevu sreću i da svaka želja za sopstvenim životom, slobodom i samostalnošću predstavlja sebičnost. Umesto da odnos sa roditeljem gradi iz ljubavi, počinje da ga održava iz osećaja dužnosti i straha da će nekoga povrediti.

Kada roditelj ostari, dete možda će biti tu, pomagati mu, donositi namirnice i brinuti o njegovim potrebama, ali to ne znači da će među njima postojati iskrena bliskost. Ponekad će sve raditi iz osećaja obaveze, dok će se u njemu gomilati umor, nezadovoljstvo i potisnuta ogorčenost.

Na kraju nastaje upravo ono čega se roditelj najviše plašio. Dete je prisutno, ali se emotivno udaljilo. Jer ljubav koja se godinama održava krivicom vremenom prestaje da bude slobodan izbor i postaje teret.

Roditelj koji stalno upoređuje svoje dete sa drugima

Za ovakvog roditelja gotovo nijedan detetov uspeh nije dovoljno veliki. Dobra ocena odmah otvara pitanje zašto nije dobilo još bolji rezultat, novi posao postaje povod za komentar da li je plata dovoljno visoka, a svaki uspeh prati novo poređenje sa nekim ko je, po roditeljskom mišljenju, postigao više.

Dete tako odrasta sa uverenjem da nikada nije dovoljno dobro i da svoju vrednost mora neprestano da dokazuje kako bi zaslužilo roditeljsko priznanje i prihvatanje. Umesto da razvija samopouzdanje, počinje da sumnja u sebe i da sopstvene uspehe posmatra kao nešto što nikada nije dovoljno.

Kada odraste, možda će roditelju obezbediti finansijsku sigurnost, platiti negu i omogućiti udoban život, ali materijalna briga ne može da zameni emotivnu povezanost. Ako su se razgovori godinama svodili na uspehe, novac i poređenja sa drugima, dete vremenom može prestati da deli svoje strahove, probleme i najdublja osećanja.

Tako roditelj u poznim godinama možda zna sve o poslu, zaradi i svakodnevnim obavezama svog deteta, ali gotovo ništa o njegovom unutrašnjem svetu. A upravo je ta bliskost ono što se ne može nadoknaditi novcem.

Roditelj koji želi da bude detetov najbolji prijatelj

Na prvi pogled, ovakav odnos deluje idealno. Roditelj želi da sa detetom deli sve, da nema tajni i da budu potpuno otvoreni jedno prema drugom. Međutim, problem nastaje onda kada se izgubi granica između roditeljske i dečje uloge.

Dete počinje da sluša o bračnim problemima, finansijskim teškoćama, sukobima i brigama koje pripadaju svetu odraslih. Umesto da roditelj bude oslonac detetu, dete postaje osoba koja teši roditelja, rešava njegove emotivne probleme i preuzima odgovornost za njegovo raspoloženje.

U psihologiji se takva pojava naziva parentifikacija, odnosno situacija u kojoj dete preuzima ulogu negovatelja i emotivnog oslonca roditelju, iako za takvu odgovornost nije razvojno spremno.

Kada odraste, dete može ostati veoma blisko sa roditeljem, ali može i početi da traži distancu kako bi se oslobodilo tereta koji je nosilo još od detinjstva. Roditelj to često doživljava kao odbacivanje, uveren da je sve radio iz ljubavi i želje za bliskošću.

Ipak, ljubav i dobre namere same po sebi nisu dovoljne. Detetu je potreban roditelj koji će mu pružiti sigurnost, a ne neko čije će emocionalne terete morati da nosi. Bliskost ne znači odsustvo granica, već odnos u kojem svako ima svoje mesto, ulogu i odgovornost.

Video:

embed