Emili, mama iz Engleske, svoju priču podelila je na Redditu, gde je njena ispovest privukla veliku pažnju. Sve je počelo sasvim uobičajeno. Njen sin se vratio kući iz škole, a ona je uzela ranac kako bi proverila školske obaveze, domaće zadatke i ono što bi trebalo da pripreme za naredni dan. Međutim, među njegovim stvarima nalazilo se nešto što nikako nije očekivala.

Bilo je to ručno napisano pismo koje je dečaku poslao jedan od učenika iz razreda. Kada je počela da ga čita, majka je shvatila da nije reč o bezazlenoj dečjoj šali ili običnoj svađi među vršnjacima, već o poruci koja je sadržala ozbiljne pretnje i uznemirujuće poruke upućene njenom sinu. U pismu je drug iz razreda dečaku poručio da će ga „zauvek rešiti“ ukoliko nastavi da se druži sa određenim dečacima iz odeljenja. Pominjao je i da će ga sačekati posle škole i „ubiti ga od batina", dok je na kraju dodao da ne sme nikome da pokaže pismo niti da kaže roditeljima šta se dogodilo.

„Ruke su mi se tresle dok sam čitala to pismo“, napisala je majka, opisujući trenutak kada je shvatila da njen osmogodišnji sin možda prolazi kroz nešto o čemu kod kuće nije govorio.

Kada dete ćuti, roditelj ništa ne sluti
Posebno je uznemirujuće to što deca ovog uzrasta često ne umeju da procene šta treba da prijave odraslima. Neka će prećutati problem jer se plaše da će biti proglašena tužibabama, druga zato što misle da će se situacija pogoršati ako roditelji ili nastavnici intervenišu. Zbog toga je važno da roditelji ne čekaju uvek da dete samo ispriča šta mu se dešava.

Razgovor treba da bude miran i bez optuživanja. Umesto insistiranja na tome da dete odmah sve objasni, korisno je postavljati jednostavna pitanja o tome kako mu je u školi, sa kim se druži, da li postoji neko koga izbegava i da li se u poslednje vreme dogodilo nešto zbog čega se oseća neprijatno ili uplašeno. Ukoliko dete otkrije da postoji problem, roditelj ne bi trebalo da ga rešava samostalno niti da odmah ulazi u sukob sa drugim detetom ili njegovim roditeljima.

Sačuvati dokaz i uključiti školu
Ukoliko postoji pismo, poruka ili drugi trag koji pokazuje da je dete bilo izloženo pretnjama ili maltretiranju, važno je sačuvati ga. Fotografija ili originalna poruka mogu biti značajni kada roditelj razgovara sa školom i pokušava da objasni šta se dogodilo. Sledeći korak je razgovor sa učiteljem, razrednim starešinom ili školskom stručnom službom. Roditelj može da zatraži da se incident evidentira, da pita kako će škola reagovati i koje će mere preduzeti kako bi dete bilo bezbedno.

Važno je i pratiti situaciju nakon prijave. Jedan razgovor ne znači nužno da je problem završen. Promene u ponašanju deteta, neraspoloženje pred odlazak u školu, povlačenje, problemi sa spavanjem ili nagla želja da izostaje sa nastave mogu biti znak da se nešto i dalje događa. Ako pretnja deluje neposredno i ozbiljno ili postoji stvarna opasnost po dete, roditelji ne treba da čekaju da škola sama reši problem, već treba da potraže pomoć nadležnih službi.

Najvažnije je da dete zna da nije samo
Priča ove majke iz Engleske još jednom pokazuje koliko roditelji ponekad malo znaju o onome što se događa njihovoj deci tokom nekoliko sati koje provedu u školi. Za osmogodišnje dete problemi sa vršnjacima mogu delovati mnogo veće i strašnije nego što odraslima izgledaju na prvi pogled. Zato je najvažnije da dete zna da može da se obrati roditelju i da će biti saslušano i zaštićeno. 

Majka verovatno nije očekivala da će običnim pregledom školskog ranca otkriti nešto što će je toliko uznemiriti. Ipak, upravo ono što je pronašla omogućilo joj je da shvati da postoji problem i da na njega reaguje.

Jer kada dete samo nosi strah, pretnje ili problem iz škole kući, roditelj možda neće odmah znati šta se događa. Zato ponekad nije dovoljno samo pitati: „Kako je bilo u školi?“ - važno je i pažljivo slušati odgovor, posmatrati promene i pokazati detetu da nijedan problem nije prevelik da bi o njemu govorilo.