„Metak je sevap za ovo": Jovana je imala 146 kg, smršala je više od 20, a onda joj je neko poželeo SMRT zbog snimka iz teretane!

Jovana Radovanov mesecima na društvenim mrežama javno pokazuje svoju borbu sa viškom kilograma. Bez skrivanja, bez filtera i bez magičnih rešenja. Imala je oko 150 kilograma. Do sada je izgubila približno 23. Promenila je ishranu, redovno trenira i svoj proces beleži pred kamerom, sa svim dobrim i lošim danima koje jedna tako velika promena nosi.

Moglo bi se očekivati da će žena koja je odlučila da se bori za sebe dobiti podršku. Ali internet ume da pokaže lice koje je teško čak i nazvati ružnim. Ispod jednog od njenih snimaka pojavio se komentar: „Metak je sevap za ovo.“ 

Pročitajte ga još jednom.  „Metak je sevap za ovo."

Dakle, neko je pogledao ženu koja trenira, znoji se, pokušava da promeni svoj život i zaključio da je prihvatljivo javno napisati da bi njena smrt bila dobro delo. I tu prestaje svaka priča o „slobodi govora“, „crnom humoru“ i tome da javne ličnosti moraju da budu spremne na komentare. Ovo nije kritika. Nije humor. Nije mišljenje. Ovo je brutalna dehumanizacija drugog čoveka.

Jovana mu, srećom, nije ostala dužna. Odgovorila je jednako oštro: „Durex je takođe, al’ ti se tata, na nesreću, nije osevapio.“

Neko će možda raspravljati o tome da li je trebalo da odgovori baš tako. Ali čini nam se da smo potpuno promašili temu ako od žene kojoj je osoba upravo napisala da zaslužuje metak očekujemo da bude pristojna, smerna i da vodi računa o lepom ponašanju. Zašto bi žrtva morala da bude kulturnija od nasilnika da bismo je smatrali dostojnom naše podrške? 

Posebno je monstruozno što se ovo događa ženi upravo dok radi ono što društvo ljudima sa viškom kilograma neprestano govori da moraju da smršaju. Kada imaju višak kilograma, vređamo ih jer su „lenji“. Kada uđu u teretanu, snimamo ih i ismevamo. Kada pokažu telo, zgražavamo se. Kada ga sakriju, govorimo im da nemaju samopouzdanja. Kada krenu da mršave, analiziramo da li mršave dovoljno brzo, da li se "bodu"... Kada javno pokažu proces, opet pronađemo razlog da ih ponizimo.

Pa šta tačno očekujemo od njih? Da nestanu dok ne postanu dovoljno mršavi da bi zaslužili da ih gledamo?

Jovanin snimak možda prikazuje samo trening. Ali komentar ispod njega prikazuje mnogo ozbiljniji problem. Problem društva koje se toliko naviklo na vređanje ljudi da je nekima i pozivanje na njihovu smrt postalo samo još jedna „fora“ za skupljanje lajkova. I nije važno da li osoba kojoj je takva poruka upućena ima 150, 100, 70 ili 50 kilograma. Nije važno ni da li trenira, mršavi ili nema nikakvu nameru da smrša. Ljudsko dostojanstvo se ne dobija kada vaga pokaže određeni broj. 

Ne morate da je volite. Ne morate da pratite Jovanu. Ne mora da vam se dopada njen izgled, način na koji trenira, govori ili odgovara ljudima. Samo je pustite da živi i uradite najjednostavniju stvar na svetu - produžite dalje. Jer iza svakog takvog komentara stoji stvarna osoba koja je odlučila da drugom stvarnom čoveku napiše da bi bilo bolje da je mrtav. Nazovimo stvari pravim imenom. To nije „hejt“. To je ljudska surovost!

A možda je najveća pobeda Jovane Radovanov upravo to što, uprkos svemu tome, nastavlja da dolazi u teretanu. Da trenira. Da se snima. Da zauzima prostor. I da ne dozvoljava nepoznatim ljudima sa interneta da odlučuju koliko njen život vredi. Jer njeno telo nije javno dobro. Njena kilaža nije poziv na raspravu. A njen život nije predmet glasanja.

I možda je zato važno da ovu priču ne završimo samo na Jovani i njenom telu. Jer ovo odavno nije samo priča o kilogramima. Isto društvo koje će nekome reći da je „previše debeo“, drugome će reći da je „previše drugačiji“. Nekome će smetati kako izgleda, nekome koga voli, nekome kako se oblači, govori ili živi. Uvek će se pronaći neko ko veruje da ima pravo da određuje šta je „normalno“, a šta nije. A kada neko izađe iz tog zamišljenog okvira, često sledi isto – podsmeh, ponižavanje, isključivanje, a kao što svedočimo i mržnja.

Kao da čovek prvo mora da položi ispit iz tuđih standarda da bi dobio pravo na dostojanstvo. Ne mora. Ne mora da bude mršav. Ne mora da bude lep po nečijim merilima. Ne mora da izgleda, voli, oblači se ili živi onako kako većina očekuje. Ne mora čak ni da nam se dopada. 

Ne moraš da razumeš nečiji život da bi poštovao njegovo pravo da ga živi. Jer sloboda je kada i onaj koji je drugačiji od nas može da postoji bez straha da će zbog toga biti ponižen, pretučen, proteran iz društva ili, kao u Jovaninom slučaju, pozvan na smrt.

A ako smo došli dotle da nekome pogled na tuđe telo, tuđu ljubav ili tuđi način života budi toliku mržnju da poželi njegovu smrt, onda problem više nije u onome ko „odstupa od standarda“. Problem je u standardu koji smo sebi dozvolili da postavimo.