Izuzetna popularnost Šotrinog filma, koji je potukao sve rekorde po gledanosti u bioskopima širom Srbije, oživela je priče o junakinji ovog Sremčevog dela, pitanjem ko je u stvari bila prava Zona i da li je zaista postojala devojka takve nestvarne i beskrajne lepote.
Stevan Sremac je u Nišu živeo od 1879. do 1892, sa prekidom od dve godine kada je bio u Pirotu. U gimnaziji je predavao srpsku istoriju. Slobodno vreme je provodio u malim niškim kafanama "Bosna", "Kod Margera", "Kasina", gde nije dolazila krupna gospoda, kako je on nazivao. Pažljivo slušajući šta govore niške zanatlije, Sremac bi krišom vadio beležnicu i zapisivao.
Zona Zamfirova
Tako je nastala i priča o fatalnoj južnjakinji nesvakidašnje lepote Zoni Zamfirovoj. Spekulisalo se da je priču Sremac čuo od Branislava Nušića, koji je 1895. bio srpski konzul u Prištini i u kome se Nušić družio sa viđenijim Srbima, a posebno sa čorbadžijom Zamfirom Kijametovićem, ocem 13oro dece, među kojima je bila Jevrosima. Otac ju je iz milošte zvao Zona. Ili je to pak priča o trgovcu Gavrilu Ganetu Jovanović i njegovoj prelepoj ženi Zojici (Zojče), kći niškog čorbadžije Hadži Smiljana Jankovića kao "Zoni".
- Sremčeva priča nije o svađi očeva i mržnji porodica. To je priča o ljubavi i dertu, o pomalo uobraženoj “višoj klasi”, koja još ne shvata da njeno vreme ističe, o duelu između dva muškarca, budućeg tasta i zeta, o dvoje mladih čija je ljubav bila jača od prkosnog “dizanja gazdinskih noseva” i prirodne sujete mladog uspešnog muškarca - počinje priču za Telegraf Zonina čukununuka, arhitekta iz Beograda, dr Dragana Milovanović, dodajući da porodično sećanje “okrivljuje” samog čorbadži Smiljana da je pred kraj života ispripovedao Sremcu autentičnu verziju događaja koji je potresao njegovu porodicu 1870. i 1871, a čiji su akteri bili sedamnaestogodišnja Zojica (1853-1884) i tridesetdvogodišnji Gane (1838-1902).
Gane (Mane) stigao je iz sićevačkog sela Bandzareva kada je imao 15 godina, i zaposlio se kod gazda Hadži Smiljana Jankovića, koji "nije znao šta ima". Od prelepe kuće sa doksatima i velikim dvorištem, u Episkopskoj ulici, između Saborne crkve i i tadašnje opštinske škole, pa do brojnih vinograda prema Bubnju, Gorici i Gabrovcu. Zojica je bila njegova jedina ćerka, imao je samo još jednog sina, i veoma se pazilo na njeno obrazovanje. Sva hrišćanska deca, pa i ženska čiji su roditelji to mogli da priušte, išla su u grčke, a kasnije i u nemačke škole i sasvim je logično što hadži Smiljan nije bio zadovoljan staleškom razlikom između njegove ćerke i Ganeta
Printscreen/Youtube
Sam Sremac kasnije piše da je "Mane Zonu znao još kao derište, kao čupe ili čupence, kako su se tada nazivale šiparice". Maltene pod istim krovom bogatog Hadži Smiljana (čorbadži Zamfira), stasavalo je dvoje mladih i lepih, Zojče (Zona) i Gane (Mane). Bogata porodica u početku nije krila svoje simpatije prema vrednom, naočitom i preduzmiljivom seoskom momčetu pod svojim krovom, ali su te simpatije splasnule kada je buknula ljubav između dvoje mladih. Smatralo se da je ta ljubav staleški neodrživa („zar čorbadžijska kerka, za siromašno selsko momče“?)! I pokušaji roditelja da odvoje Zojče od Ganeta, izazvali su dramatična događanja u porodici Janković.
Ostala je tajna da li je Gane odista oteo Zojicu, da li je ona pobegla ili je ta otmica simulirana, kao kod Sremca. Ali činjenica je da je na kraju porodica jednostavno pristala na brak, i sve se završilo srećno, baš kao u Sremčevoj "Zoni". Zojica se udala za Ganeta koji je svom prezimenu Jovanović dodao i Hadži Smiljanić, a tast mu je zauzvrat dao da se stara o njegovom već ogromnom imanju i trgovini koja je bila u začetku. Onako sposoban, Gane je od dobijenog imetka napravio "pravo čudo" – između ostalog i ciglanu, trgovinu na malo i veliko, banku – s ponosom priča Dragana o svom čukundedi.
Nažalost, bračna sreća dvoje zaljubljenih nije dugo trajala
Printscreen/Youtube
Zojče i Gane venčali su se 1871. godine. Izrodili su sedmoro dece, od kojih je roditelje nadživelo četvoro – Katarina (Rinka), Jovan, Hristina i Dragoljub. Oni su pak za sobom ostavili 12 unučadi. Ali, srećan život Zojčeta i Ganeta, ipak nije trajao dugo.
Potresena vešću da je izgubila brata jedinca Zojče (Zona) umire 1884. godine u 31. godini života, neposredno po rođenju svog poslednjeg deteta Dragoljuba. Gavrilo se ubrzo opet oženio i zanimljivo je da se i druga žena sa kojom je izrodio još petoro dece opet zvala Zojica.
"Niški vesnik" još piše da je Gabrilo Gane Jovanović ostavio brojne potomke koji danas žive u Nišu, Paraćinu, Kragujevcu, Beogradu, Novom Sadu i Parizu.
Zona Zamfirova
Nijedna fotografija Zojice-Zone (Zone Zamfirove, glavnog aktera ove priče) nažalost nije sačuvana, te je o njenoj lepoti ostalo samo da se pripoveda kroz Sremčevu priču.
- Kako tada nije bio običaj, bar u ovim južnijim krajevima tek oslobođene Srbije od turske vlasti da se na nadgrobne spomenike stavljaju slike, a nije bila ni moda da se ljudi mnogo slikaju što je doneo zapadni duh koji je počeo da prožima Balkan, porodica Ganeta Jovanovića ostala je bez slike njegove voljene Zojice.
Kažu da je na nju ličila njena unuka Zojica koja je i dobila ime po rano preminuloj baki, dok je njeno prvo dete i majka mlađe Zojice – Katarina bila “pljunuti” otac Gane (Mane) – ispričala je Dragana, sagovornica Telegrafa.
Da je priča Dragane Milovanović, Zonine čukununuke autentična svedoče i njene sledeće reči:
- Neka se zna da ne želim da arbitriram ko je bila prava inspiracija za Sremca, on je pisac, i to je više posao za književne istoričare. Ono što znam jeste da se Stevan Sremac družio s mojom porodicom, kao i da me majka svojevremeno nije uzalud ispratila na studije u Beograd rečima: "Sve su žene u našoj porodici bile pomalo besne… Ali, zapamti pomalo i u granicama pristojnosti"!
