Znate je kao Danicu iz "Lajanje na zvezde": Nataša Tapušković je kao mala radila u ĆEVABDŽINICI i svake NEDELJE glasno plakala, a razlog je bio ON!

Posle "Lajanje na zvezde mnogo toga u Natašinom životu se promenilo. Nataša Tapušković je postala poznata po devojačkom prezimenu Šolak.

Glumicu Natašu Tapušković publika je upoznala kroz mnogobrojne uloge. Međutim, detalji iz njenog privatnog života nisu mnogo poznati široj javnosti.

Iako joj je detinjstvo ostalo u lepom sećanju, Nataša ne krije da je razvod roditelja i razdvojenost od oca teško prebolela. U ispovesti za Puls, svojevremeno je otkrila:

Alo

- Imala sam pet godina kada se moja četrnaest godina starija sestra po majci udala. Pamtim taj momenat kao traumu, jer smo živeli zajedno sve do posle svadbe, koja je za mene bila neverovatan događaj, nije rekla: „Idem ja.“ Bila sam zbunjena i gledala sam kuda odlazi sa „tim čikom“. Da me uteši, obećala mi je cigaret žvake. Ona se odselila i od tada sam odrastala kao jedinica. Roditelji su mi se razveli i od moje sedme godine otac je živeo u Beogradu. Nisu se razveli pod teškim okolnostima, nije bilo svađe, mogla sam to i da razumem, ali emotivno nisam mogla da prihvatim taj gubitak. Često sam bila usamljena i čekala sam s ključem oko vrata drugarice da izađu na ulicu da se igramo. Imala sam spektar svojih delatnosti kojima sam prekraćivala vreme. U ćevabdžinici, nadomak kuće, često sam pomagala momcima i s njima pravila ćevape, dovodila kući malu decu iz obližnjeg parka da ih pripazim. Mama mi nije određivala vreme kada ću da se igram, ili učim, imala sam slobodu. Patila sam zbog razvoda roditelja, ali moj problem je bio druge prirode. Otac je dolazio svakog vikenda da me poseti. Petak sam jedva čekala, a nedelju, kada bi se vraćao, mrzela sam sve do skoro, dok nisam dobila svoju decu. Tada sam zacelila te rane. Nedeljom bih slušala zveckanje escajga u drugim kućama dok se kod nas otac spremao da ode - ispričala je glumica i dodala:

- Bežala sam u toplinu tuđeg doma kod komšinice Mirke. Ona je imala dve ćerke, muža, kanarinca, htela sam da budem deo pune kuće. Na neki način zavidela sam drugarici koja je živela sa mamom i bakom, njoj otac nije nikad dolazio. Imala je na neki način jasniju situaciju. Moji doživljaji i spoznaje tokom detinjstva nekako su prerani stigli. Sećam se boli koju sam osećala dok bih ostajala sama i gledala film „Kramer protiv Kramera“, scena prženja jaja. Kada sam gledala „Rajanovu kći“, komšinica je sišla s drugog sprata jer sam strašno plakala. Od razmišljanja o sopstvenoj porodici još tada sam razumela šta muči Saru Majls.