Bila je pevačica, kompozitor, pesnikinja, glumica i model, ali znanje prosečnog pop konzumenta o Niko uglavnom se svodi na njenu saradnju s grupom Velvet Underground i Vorholovom fabrikom.
Rođena je 16. oktobra 1938. u nemačkom gradu Kelnu. Početkom Drugog svetskog rata 1940. godine, ona i majka preselile su se iz rodnog grada u Berlin.
Kraj rata dočekale su u Lubenu s majčinom sestrom Helmom Volf gde su se sklonile iz žestoko bombardovanog Berlina.
Već kao devojčica, svesna svoje urođene elegancije i neverovatne lepote, Krista Pafgen je odlučila da će se baviti modom i filmom. Posle rata školovala se u Francuskoj, Italijii i Nemačkoj i tečno govorila sedam jezika.
Petnaestogodišnju devojčicu za vreme praznika u Rimu, zapazio je kultni italijanski reditelj Federiko Felini na setu svog filma "La Dolce Vita" (Sladak život).
Impresioniran njenom lepotom i talentom dao joj je manju ulogu. Ubrzo nakon toga usledile su naslovne strane Vog magazina.
Vog i prve ljubavi
Sa nepunih šesnaest godina mlada nemačka manekenka preselila se u Pariz.
Krista nije volela svoje ”suviše germansko ime”, pa ga je tada promenila u umetničko Niko, prema grčkom filmskom reditelju Niku Papatakisu koji je bio dečko njenog modnog fotografa Tobiasa s kojim je sarađivala.
Za sebe je često tvrdila da živi poput ciganke, njen život i karijeru obeležila su lutanja, begovi, raskidi i odlasci u najnepogodnijem trenutku.
Ljubavna afera s francuskim glumcem Alenom Delonom dogodila joj se 1963. Niko i Alen bili su savršen par za naslovne strane modnih magazina šezdesetih godina prošlog veka.
Alen nikada nije priznao svog sina Arija. Dečaka je odgajala Delonova porodica dok je Niko stvarala karijeru pod okriljem Endija Vorhola u bendu Velvet Underground.
U odgajanju svog sina Niko se ponela nalik svom mitskom ocu, porodična istorija se ponovila.
Nakon Delona, Niko se zaljubila u kasnije tragično preminulog Brajana Džounsa, koji ju je pak upoznao s Bobom Dilanom.
U Njujorku upoznaje Endija Vorhola preko pesnika i boema Žerarda Malange. Poezija i muzika polako preuzimaju prevlast nad njenim glumačkim talentom.
Želela je što pre da se otarasi manekenske karijere i to joj je vrlo brzo uspelo.
Njujork– baršunaste godine
Niko je od rane mladosti bila ćutljiva, ali samostalna i samosvesna devojka koja je tačno znala šta želi. Već 1965. godine izdaje svoj prvi singl I’m Not Sayin, pesmu u folk-rok maniru.
Kasnije će u samostalnom radu žanr folka preobraziti u lični izraz tražeći nadahnuće u srednjevekovnoj muzici s “a cappella” pevanjem u duhu nekog davnog vremena.
Među muzičarima tog vremena izdvaja se sviranjem harmonijuma – instrumenta kojeg je tad koristio i njen ljubavnik Leonard Koen.
Kada ju je Endi Virhol upoznao s članovima Velvet Undergrounda, Niko je iza sebe imala već snimljen singl, Vorholov film Chelsea Girls, a redovno je nastupala u njujorškom Blue Angel klubu.
U proleće 1967. izlazi prvi LP Velvet Undergrounda i Niko gde ona peva tri pesme Lu Rida: Femme Fatale i I’ll Be Your Mirror, ali i All Tomorrow’s Parties.
Niko je u grupi izdržala do kraja 1967. kada se ponovo pojavljuje kao solo pevačica u klubu Dom, gde je i počela s Velvetima, nastavljajući saradnju s Kaleom i Ridom, ali upoznavši i sedamnaestogodišnjeg muzičara Džeksona Brauna u kojeg se zaljubila. Braun joj je napisao dve balade, These Days i The Fairest Of The Seasons za njen debi album Chelsea Girl, koji izlazi 1968. godine.
Na početku muzičke karijere prezentuje se kroz imidž hladne, nedokučive i fatalne plavuše što predstavlja vizualni kontrapunkt strasnim i mračnim muzičkim eskapadama Velvet Undergrounda.
Njen glamur izmešten je iz modne scene posleratne Evrope u prostor društveno-umetničkih provokacija Vorholovog studija i novih muzičkih tendencija Njujorka šezdesetih, a Niko je dala lepo lice koje je bilo paravan za tematiziranje prostitucije, narkomanije i bede jednog metropolisa.
Saradnju s Velvet Underground obeležile su strastvene svađe i ljubavne intrige. Niko je bila presnažna ličnost da bi se svela na znak, simbol ili dekor.
Lice i glas koje je pozajmila Velvet Undergroundu skrivalo je duboko razumevanje patnje, beznađa i tuge kao neprolaznih istina čovekovih traženja i sudbine.
Debitantski album bio je daleko od prave Niko. Chelsea Girl bila je tek projekcija muzičara pisana za njihovu muzu ili ljubavnicu.
Tek drug album Marble Index otkriva njen poetski svet i umetnički potencijal.
Album je snimljen u četiri dana početkom septembra 1968. u Elektrinom studiju u Los Anđelesu. Na albumu kao aranžer radi Džon Kejl, još aktivan u Velvet Undergroundu.
Uvršteno je osam pesama, a izbačene su pesme na francuskom i nemačkom jeziku. Među „odbačenima” našle su se Nibelungen i Roses In The Snow, dve umetnički najzaokruženije pesme.
Legendarna Frozen Warnings nosi celi album na kojem harmonium čini amorfni centar neobičnih orkestracija. Za vreme snimanja albuma Niko upoznaje Džima Morisona kojeg ističe kao srodnu dušu i čoveka koji ju je naučio da piše pesme.
Sve čega se možemo prisetiti o Niko istinito je u meri koliko uopšte mogu biti istiniti fakti o jednoj ikoni jer ju kao umetnicu najbolje definiše baš ono što nam uporno izmiče, a to su čvrste muzičke kategorije i jasne psihološke motivacije.
Vreme je pročistilo vezu njenog umetničkog izraza uz scenu Njujorka 60-ih godina (Velvet Underground, Fabrike Endija Vorhola), i ostale su tek činjenice, korišćene često u zloj nameri, o tome da se pojavila niotkuda, ali u pravo vreme i upoznala moćne muzičke saveznike i mentore (Džon Kejl, Lu Rid, Džim Morison, Dejvid Bouvi, Bob Dilan, Brajan Džouns).
Zavisnost od heroina
Retrogradno je jasno da je Niko od početka svoje muzičke karijere zacrtala jasan koncept – ostaviti snažan i originalan trag u muzičkoj istoriji.
Bila je zavisna od heorina više od 15 godina.
U jednoj biografiji, Džejms Jang, koji je bio sa njom u bendu 80-tih godina, rekao da je mnogo patila zbog te bolesti.
Niko je tvrdila da nije uživala droge dok je bila u bendu Velvet Underground, već da je počela da se drogira 70-tih godina kada je bila u vezi sa renomiranim filmskim rediteljem Filipom Garelom.
Niko je,takođe, upoznala i svog jedinog sina sa ovom drogom. Nekoliko meseci pred smrt, navodno je prestala da uzima heroin i započela terapiju metadonom ali počela i da se bavi fizičkom aktivnošću – biciklizmom.
17. jula 1988. godine, kada je bila na odmoru na Ibici sa svojim sinom Arijem, Niko je pala s bicikla. Taksi koji je prolazio, pronašao ju je onesvešćenu.
Umrla je u 8 uveče istog dana, a kao uzrok smrti navedeno je – moždani udar.
Njen sin je kasnije izjavio o tom incidentu:
– Prepodne, tog 17. jula 1988. godine, moja majka mi rekla da mora da ode do rada da nabavi marihuanu. Sela je ispred ogledala i vezala crnu maramu oko glave. Provela je dosta vremena nameštajući je ispred ogledala. Kada je odlazila rekla je: “Vratiću se brzo.”
Otišla je u podne, sećam se da je taj dan bio najtopliji te godine.
