Manekenka i voditeljka Marija Ćurčić izvršila je samoubistvo na današnji dan pre tri godine u stanu na Savskom vencu.
Bila je zaštitno lice mnogih klubova, snimala je spotove i reklame, a zbog svoje harizme bila je omiljena gde god bi se pojavila.
Marija je rođena u Beogradu, a korene vuče iz Konga.
Printscreen/Instagram
Naime, mama, Anne Marie, je iz Konga, a otac iz Srbije.
- Deda je bio ambasador, upoznao moju baku, koja je isto Srpkinja, tako je nastala moja mama - ispričala je nekada Marija, koja je u jednom intervjuu spomenula da joj je bilo veoma teško u detinjstvu jer je bila drugačija od druge dece.
Za Anne Marie Ćurčić, majku nesrećne devojke, ovo će ostati večito pitanje, na koje nažalost nikada neće dobiti odgovor. Pa, iako Marijinu odluku kako kaže - poštuje, najveći užas za nju je što će sa tom istinom morati da živi do kraja života.
Printscreen/Instagram
- Ne znam kako će ovo da zvuči, uostalom, neka zvuči kako god - koliko me boli, a boli užasno, i dokle god postojim živeću sa tim bolom i užasom, poštujem tu odluku. Ne osuđujem je. Da sam mogla, sve bih učinila da do toga ne dođe. Ali nisam. Ona jedina zna zašto je to uradila. Nemam šta da joj sudim, moje je da živim s tim i ukazujem na sva zvona, da izlaz iz tame depresije postoji - ovako je započela svoju ispovest za Espreso, godinu dana nakon smrti ćerke.
Anne Marie Ćurčić je pristalica ideje da o ovakvim tragičnim stvarima i gubicima ne treba ćutati, i da o njima naprotiv treba otvoreno razgovarati. U prilog tome ide i činjenica što je i sama pokrenula kampanju kojom bi se podigla svest o važnosti brige o mentalnom zdravlju.
- Kada ste suočeni sa bolom, sa patnjom osobe koja je doživela gubitak a koja vam je bliska, prirodno je da želite da je zaštitite. Međutim, čini mi se da postoje predrasude oko toga kako tu osobu utešiti, kako joj pružiti podršku. Zabluda je misliti da ćete time što govorite o osobi koje više nema naneti bol, da ćete nehotice retraumatizovati osobu koja je doživela gubitak... Iz ličnog iskustva znam da to nije tako. Svest o gubitku jeste sama po sebi bolna i uvek je prisutna, ali se čovek uči da sa tim živi. Kao što ste i sami rekli, evociranje uspomena na one koje smo izgubili a koje neizmerno volimo ih čini i dalje prisutnim u našim životima. Marija je bila i ostala neraskidivi deo nas samih, utkana je u naše živote.
Ništa nije slutilo da će Marija dići ruku na sebe, a kako Anne Marie kaže, za tragediju koja se dogodila nije bilo nagoveštaja. I ne samo ona, već i Marijini prijatelji i okruženje, pamte je kao srećnu, izuzetno vedru, nasmejanu i druželjivu devojku.
- U medijima se sve češće govori o tzv. "nasmejanoj depresiji". Kako nisam stručnjak, ne znam da li je taj termin ispravan, koliko je naučno utemeljen. No ono što pouzdano znam jeste da je veliki broj ljudi sklon tome da prikriva svoje emocije jer se o njima, a posebno onim koje se percipiraju kao "negativne", ne govori. Da stvari budu gore, ne samo da živimo u vremenima u kojim smo konstantno izloženi pritisku tog "imperativa sreće", već i u društvu u kojem nas ne uče da prepoznajemo vlastite emocije. Uz to, osobe sa mentalnim poteškoćama neretko prati stigma, što nas dovodi u jedan začarani krug koji može biti poguban - dodaje poznata novinarka i objašnjava kakva je osoba Marija bila u njenim očima.
Printscreen/Instagram
- Marija je bila radost. Marija je bila sreća. Marija je bila nepresušni izvor pozitivne energije kojom je plenila ljude oko sebe, bila je jedno predivno, iskreno ljudsko biće srca velikog kao kuća, uvek spremna da pomogne.Marija je bila ljubav, Marija je bila hrabrost, Marija je bila istrajnost. Ponosni smo na nju, na sve što je postigla sa svojih 25 godina - istakla je tada Anne.
Nakon samoubistva ćerke, Anne Marie se upustila u opaku borbu protiv suicida. Njen najveći cilj je taj da dokaže da depresija nije tabu i da kad se neko oseća loše, postoje stručnjaci koji mogu pomoći. Ona neprestano govori o tome da je za svakoga vrlo bitno da zna da nije sam, da pomoći ima uvek i da blam tu ne treba da postoji. Pitali smo je da li je neophodno da nam se desi neka tragedija, da bi postali svesni problema koje možda nesvesno zanemarujemo, na šta je odgovorila:
- Za svest o važnosti brige o mentalnom zdravlju ne mora nužno da vam se dogodi tragedija. Svakako da može imati uticaja, ali mislim da je to individualna stvar jer se sa gubitkom ljudi različito nose - završila je
