Istorija Balkana ne može da se pohvali velikim brojem žena koje su imale takav politički i društveni uticaj kao što ga je imala Milica Tomić (1859 – 1944).
Rođena kao ćerka jednog od vođa Srba u Austrougarskoj, Svetozara Miletića, i posle supruga vođe radikla Jaše Tomića (venčali su se 1884. godine), Milica je imala i pomalo sudbinski složene kockice da joj se otvori put ka samom vrhu srpskog društva u tom periodu, pišu Novosti.
Milica je skoro ceo život provela u Novom Sadu, a školovala se u Beču i Pešti i govorila je nekoliko jezika: nemački, mađarski, francuski i engleski. Još kao devojka uključila se u politički život uz svog oca koji je bio i u zatvoru (1876 – 1879), a zbog njenih pisama nekadašnjem vereniku, Jaša Tomić je 4. januara 1890. godine ubio Mišu Dimitrijevića na Železničkoj stanici u Novom Sadu.
Javna tajna bila je do sukoba između Miše Dimitrijevića i Jaše tomića došlo zbog pisma koje je Tomićeva žena, a Miletićeva kćerka Milica, pisala svom prvom vereniku pravniku Branku Petroviću samo šest nedelja pre nego što će se udati za Jašu Tomića. Pismo nije sačuvano, tako da danas možemo samo da pretpostavimo šta se tačno u njemu nalazilo.
Kamen velike sramote obrušio se na Jašu i na Milicu Tomić. Jaša je izazvao Dimitrijevića na dvoboj da odbrani čast svoju i svoje supruge, ali se on nije odazvao. Situacija je kulminirala u subotu, 4. januara 1890. godine, na pravoslavni praznik Tucindan. Tomić je, prema svedočenju poznanika koji su ga tada sreli, izgledao kao u bunilu. Rekao im je da nije spavao četiri noći. Nabavio je lovački nož i uputio se ka železničkoj stanici znajući da će tamo sresti Dimitrijevića koji je krenuo sa suprugom u posetu tazbini.
Prišao mu je i usmrtio ga, a zatim, držeći okrvavljeni nož u rukama, predao se policiji, pišu Novosti.
Osuđen je na doživotnu robiju, ali mu je kasnije Viši sud smanjio kaznu na samo šest godina. Umanjenju je doprinelo zalaganje Novosađanki koje su sakupile više od tri hiljade potpisa za njegovo oslobođenje, smatrajući da je Tomić, iako surovo, ipak branio čast svoje žene.
Milica Tomić je uređivala i vodila novine „Zastavu“, a godinama je uređivala i časopis „Žena“ i bavila se drugim aktivnostima, vodeći borbu za veća prava žena uz kontakte sa mnogim feminističkim oragnizacijama tog vremena. Jakšić, opet, smatra da ona nije bila feministkinja kako je mnogi predstavljaju.
Šta je bio u to vreme Miličin zadatak? Obaveštavala je oca o političkim i društvenim dešavanjima i održavala njegove kontakte. I što je izuzetno važno, počela da uređuje i piše članke za najvažniji politički list Srba u Ugarskoj "Zastava", koji je pokrenio njen otac, a čija je vlasnica kasnije postala upravo Milica Miletić.
Zvanični izvori kažu da je to bio prvi i usamljeni slučaj političke emancipacije žena na ovim prostorima. Više decenija kasnije žene su dobile puna politička prava i postale ravnopravne sa muškarcima.
Ćerka Svetozara Miletića bila je jedina žena urednica časopisa u prvim decenijama 20. veka, ostali časopisi morali su da za urednike imaju muškarce.
Milica Tomić je u Novom Sadu živela potpuno povučeno do svoje smrti neposredno nakon oslobođenja 1944. godine i njena društveno-politička aktivnost je mahom zaboravljena.
Tek poslednje dve decenije o Milici Tomić je počelo da se piše više. Međutim, uprkos inicijativi da joj se podigne spomenik, pa i osnivanja muzeja štampe u kući gde je živela i radila u centru Novog Sada, do danas joj nije odato neko značajnije priznanje, osim skromne spomen-ploče na kući u Dunavskoj ulici.
