Glumica Mira Furlan je preminula prošle godine u 65. godini, od komplikacija prouzrokovanih virusom Zapadnog Nila. U odlomku iz knjige „Voli me više od svega na svijetu“ napisala je da je bila silovana od strane jedne javne ličnosti, ali je ipak odlučila da ne otkrije njegov identitet.
Mira je između ostalog opisala i čitav niz neprijatnih situacija kojima je bila izložena. iz mnogih je izašla kao pobednik,a jedna jebila i više nego mučna.
- Jedne zimske noći tuširam se u Citeovoj zajedničkoj kupaonici. Puštam da voda pada po meni nakon celog dana hodanja po ulicama i kontempliranja o mojem samotnom, životu bez luke. Oči su mi zatvorene. Uživam u toploj vodi na koži.Iznenada me neko hvata za ramena. Otvaram oči , do mene u tušu je veliki, goli muškarac. Vrištim i guram ga van. Pokušava me savladati, ali moji ga krici oteraju i on me pušta. Bežim iz tuša. Trčim na ulicu pokušavajući prekriti svoje golo, mokro telo malim ručnikom koji sam uspela u zadnji čas zgrabiti.Čujem kako muškarac viče za mnom: „Tu es une raciste! – rečenicu identičnu onoj koju je neki crnac vikao za mnom u Amiensu, na jednom od mojih solo putovanja po Evropi. Takođe, kao i pre, imam jak poriv da potrčim za čovekom, zaustavim ga i objasnim mu da moj beg nije rezultat mog rasizma, nego nedostatka interesa za je*anje sa nepoznatim tipom pod tušem u zajedničkoj kupaonici univerzitetskog doma.
Prilično zanimljivo, ali ovaj incident nije me posebno povredio, skršio ili ponizio. Umesto toga, smatrala sam ga još jednom avanturom, još jednom opasnom situacijom koju sam vrlo spretno uspela izbeći.
Više me brinula mogućnost da će zlostavljač pogrešno razumeti moj beg, kao izraz mog rasizma. Ta optužba, činila mi se teže podnošljiva od samog napada. Možda zato što nikad nisam mislila da sam u stvarnoj opasnosti. Osećala sam se nepobedivo. Sve te opasne situacije bile su tek zanimljive priče, predstave ili filmovi kraj kojih sam prolazila.
Već sam se susrela s (mogućim) seksualnim nasiljem i pre. Kad sam imala šesnaest, hodala sam niz jednu zagrebačku ulicu usred dana. Dve velike ruke iznenada su provirile kroz vrata, zgrabile me sa zaprepašćujućom snagom na koju nikad ranije nisam naišla te me povukle u mračnu zgradu. Nevidljiva osoba čvrsto me je držala u mračnom prolazu. Dva tipa razgovarala su o tome šta će napraviti sledeće, spominjući prazan stan na spratu. Snaga stiska bila je za mene potpuno novo iskustvo. Jasno sam shvatala da beg nije moguć. Tada sam se isključila i izdigla se iznad scene, promatrajući je ravnodušno. Tipovi su postajali nervozni. Nisu mogli shvatiti zašto se ne borim i ne vrištim. „Pogledaj je“, rekao je jedan. „Čudna je.““Previše je čudna“, rekao je drugi. „Pustimo je uopšte nije zabavna“. I tako su me oslobodili. Varijacija te scene dogodila se dve godine posle kad sam se s prijateljicom Katijom vraćala kući nakon noćne probe na Akademiji. Dva tipa pojavila su se nenadano i počela nas maltretirati. Katja je vrisnula i udarila jednog, psujući ih. No ja sam, zbilja čudno, prišla jednom od njih, ljubazno se nasmešila i pristojno ga zamolila da prestane. Katija se kune da je moj izbor reči bio ovakav (ja se toga ne sećam): „Molim vas, pustite nas na miru. Obećavamo da ćemo biti dobre devojke. Nikad više to nećemo napraviti.“ (Šta ponovo napraviti? Hodati ulicom?) I opet je reakcija bila čisti šok jer sam bila „čudna“. Zlostavljači su izgubili interes, a mi smo ih se rešile.
To što sam bila „čudna“, nije mi pomoglo puno godina posle, dok sam ćaskala i pila u nečijem stanu nakon pozorišne predstave. Iznenada sam završila sama s čovekom koga sam jedva poznavala, čovekom iz drugoga grada, vrlo poznatom javnom ličnošću. Gde su svi ostali? Kamo su nestali? Zgrabio me je snagom koja je bila zastrašujuća. Pričepio me je kolenom dok mi je obe ruke držao nad glavom. Osećala sam se potpuno bespomoćno. Rukom mi je pokrio usta da ne vrištim. Snošaj je bio gotov za nekoliko sekundi. Možda je upravo njegova brzina bila to što me spasilo od prestravljenosti zbog napada. Moj um nije to mogao slediti. Sve je bilo gotovo pre nego što sam uopšte mogla shvatiti šta se desilo. Bila sam zapanjena i bez teksta. On je nestao sledeće sekunde. Ja sam pak trčala zagrebačkim ulicama celim putem do kuće, više šokirana drskošću nego duboko pogođena nasiljem. Na čas sam pomislila otići na policiju, ali sam odlučila da neću. Znala sam da bi policajci jedan drugom značajno namigivali misleći: „Drolja. Dobila je što je zaslužila.” – prenosi Javniservis.net.
