Ovako Srbi štede na svojim ženama: Shvatite to na vreme i izbegnite sindrom "Pepeljuge"

Ljudi koji su odrasli u krajnjem siromaštvu ponekad do kraja života zadrže potrebu da kupuju najjeftinije, da pronađu nestandardne zamene za banalne stvari, a svako plaćanje karticom izaziva im gotovo bolne grčeve.

Glavna karakteristika takve osobe je da štedi, pre svega, na sebi. Metode takve uštede mogu biti različite, ali najčešće su destruktivne. Na primer, ušteda na računima za vodu kada se cela porodica kupa u kadi u istoj vodi. Otkup pokvarenog povrća i voća, proizvoda kojima je istekao rok trajanja. Krađa besplatne soli i šećera u kesicama iz restorana brze hrane, prenosi Stil.

Ako su i muž i žena pogođeni istom bolešću, možda će čak doživeti neku vrstu zadovoljstva iz svog načina života. Ali ako je samo jedna osoba izuzetno ekonomična, a u porodici ima dece, to je već razlog za sukobe, a ponekad i za razvod. Teško je živeti sa nekim ko stalno traži načine da opere iskorišćene papirne ubruse. Prognoza za takve slučajeve, po pravilu, je vrlo razočaravajuća – ili će žena morati stalno da dodaje iz novčanika, ili odlazi.

Postoje muževi koji neće svesno uštedeti novac na svojim ženama, to se dešava samo po sebi. Otići sa prijateljima u skup restoran, kada neplaćeni računi za stambene i komunalne usluge leže kod kuće, steći statusnu stavku prikupljanjem kredita, učiniti širok gest, pomagati rodbini, a zatim do kraja meseca živeti od plate supruge… To se dešava mladim ljudima koji nisu imali sopstveno iskustvo u budžetiranju, a uvek su se mogli osloniti na pomoć roditelja.

Ponekad se i žene ponašaju ovako – celu platu potroše na kozmetiku, odeću, nakit. Model vaspitanja „naša mala princeza“ uglavnom je loš. Umesto toga, radi se o činjenici da su na prvom mestu sve detetove želje, čak i one najštetnije i najneracionalnije. I uvek postoji neko drugi da plati ono što je potrebno.

To ne znači da su takvi ljudi nepopravljivi. Oni mogu krenuti pravim putem, ali za to moraju potpuno izgubiti podršku „spolja“.

Veoma je teško komunicirati sa muškarcima koje odgaja majka ili baka koji sebi sve uskraćuju. Imidž žene / majke za njih je zauvek stopljen sa teškoćama i nedaćama, i čini se da je to normalno. „Mama me je sama podigla uz malu platu i nikada nikome ništa nije tražila“, „moja baka je uvek čuvala svaki otpad koristila ga, nije rasipala, poput modernih žena“ – za njih ovo nije samo argument u sporu, već duboka unutrašnja pozicija.

Očekuju isto samoodricanje od svoje voljene žene i ne ustručavaju se da prihvate žrtve na svoju adresu. Majka radi treći posao da sinu kupi novu jaknu – pa, to je normalno, trebalo bi da bude tako – misle oni. Žena nosi krpe, a muž ima novi moćan računar za igrice – da, pa šta?

Po pravilu, takvi muškarci gledaju svoje žene kao „Pepeljuge“, koje su od detinjstva bile ozbiljno vaspitavane, s vremena na vreme ignorišući svoje osnovne potrebe.

Ponekad je štednja potpuno smišljena strategija koju čovek svesno koristi, ne samo da bi ojačao moć i autoritet u porodici, već ih učinio apsolutnim. Često se žene koje su otišle na porodiljsko odsustvo ili koje su ostale bez posla iznenada suoče sa ovim. Umesto zajedničkog budžeta, u porodici se pojavljuje ružna struktura, u kojoj se svaki dinar mora isprositi i opravdati. Takav položaj je uvek neprijatan.

Neki muškarci svesno teže ovom modelu, pokušavajući da konsoliduju sva porodična sredstva u svojim rukama. I ne govorimo o bogatim i slavnim, već samo o muškarcima srednje klase, za koje je on jedini vlasnik kućnog trezora i jedini način da dominira bilo gde.

Za ženu u savremenom svetu je veoma važno ne samo da ima svoj novac (o tome se čak i ne raspravlja), već i da ima ispravne osnovne stavove. Interna etiketa Pepeljuge mora biti stavljena pod kontrolu.