"Unapred se izvinjavam svim OČEVIMA koji pomažu": Kada je saznao da im je DETE bolesno, samo je OTIŠAO, a Ivona OSUĐUJE ovu odluku bivšeg muža

Ona je jedna od mnogih samohranih majki dece sa invaliditetom.

- Unapred se izvinjavam svim očevima koji pomažu, jer znam da su i oni takvi. Ali mnogi muškarci ne mogu da izdrže pritisak. Ne mogu da se pomire sa činjenicom da dete nije savršeno, ne žele da se žrtvuju, odlaze. Ostale smo same, do kraja života vezani za decu - kaže Ivona.

Već kada se Martina rodila pojavili su se simptomi da nešto nije u redu, iako su testovi urađeni tokom trudnoće pokazali da će devojčica biti zdrava. Međutim, perinatalne komplikacije su učinile drugačije.

- Ali dok smo tražili konačnu dijagnozu, bilo je nekih nada od raznih pseudoterapeuta, muž je bio sa nama. Kada se pokazalo da ništa ne može da se uradi, povukao se - kaže Ivona.

Martina je danas u srednjoj školi i odličan je učenik. Ali je u invalidskim kolicima, ne hoda, ima pampers, zahteva 24-časovnu negu. Ona govori nerazgovetno, ali Ivona naglašava da je posle nekoliko susreta sa Martinom počnete da je razumete. Ima individualnu kućnu nastavu.

- Koliko je Martina suza prolila slušajući primedbe nepoznatih ljudi. A moja ćerka je inteligentna i veoma osetljiva. Prelep um zatvoren u nepobedivo telo - uzdiše Ivona.

Pa sve više boli stav bivšeg muža koji je zaboravio na bolesnu ćerku. Nema čak ni želju da je vidi za rođendane ili praznike.

- Kada je imala tri godine, rekao mi je da se ne zabavljamo sa osakaćenim detetom. I on je otišao. On plaća alimentaciju, čak i veliki iznos, činjenica je. Ali ništa drugo. Moji baba i deda sa strane njenog muža takođe su se okrenuli od Martine. Da dodam da su svi vernici, svi katolici. Venčanje je moralo biti crkveno, a sa svekrvom smo išli svake nedelje u crkvu. Ali kada nas je njen sin napustio, smatrala ga je previše osetljivim na takve stvari. Da moram da ga razumem i da mu oprostim - kaže Ivona. I ističe da ne može da razume činjenicu da sopstveno dete možete samo tako da izbrišete iz svog života. Martina je veoma uznemirena činjenicom da njen otac ne želi nikakav kontakt sa njom. Zna da ima drugačiju porodicu i drugu, zdravu ćerku.

Ivonin život se ne razlikuje od života drugih samohranih majki sa decom sa invaliditetom. Mnogo rada, rehabilitacije, stalne nege. Martina je sve veća, boli je kičma, pa misli dolaze, koliko još snage ima?

- Roditelji mi pomažu, ali ni ja nemam dovoljno snage. Srećom, tamo imamo nešto novca. Kao što sam rekla, moj muž plaća visoke alimentacije, ponekad i pošalje nešto dodatno. Mislim da ga ubija savest i pokušava da je smiri. Ali znam da ima majki koje ne dobiju ni dinara. Tako da cenim ove gestove, mada moram da priznam da bih volela da jednog dana razgovara sa svojom ćerkom - kaže Ivona.

Ona svoju priču priča, jer možda ovako nešto stigne do takvih očeva. Možda će shvatiti da su njihova deca ta koja ne treba da budu izbrisana iz njihovih života?

- Uskoro Božić, možda čestitka, paketić slatkiša, ali svakako bi bila najbolja poseta. Naša deca se osećaju isto kao i druga, sudbina ih je mnogo povredila, nisu oni krivi što su rođeni bolesni. Martina nikad ne priča o tome, ali znam da sanja da joj se otac javi - teško uzdiše Ivona.

Šta vi mislite o odluci oca deteta?