Volite da tračarite? To je skroz u redu, samo pazite na ovo

Koliko god voleli da se pretvaramo da nije tako, većina nas tračari. Tračarimo o tome ko se s kim viđa, ko je unapređen, ko je dobio otkaz i ko iznenada ne razgovara s kim.

Ponekad je reč o ljudima koje dobro poznajemo. Drugi put je o onima koje smo sreli jednom, dvaput ili ih nikada nismo ni upoznali.

U svakom slučaju, razgovor o onima koji nisu u prostoriji prilično je normalan deo ljudskog postojanja, prema rečima Eni Rajt, licenciranog psihoterapeuta iz zalivske oblasti San Franciska. Kao prvo, to je jedan od najlakših načina da se povežemo i ojačamo odnose. Kada razmenjujete teorije o zajedničkom poznaniku ili zajedno kukate na šefa koga oboje ne podosite, „ta zajednička iskrenost prema trećoj osobi verovatno je jedan od najbržih načina na koji ljudi šalju signal: ’Aha, sa mnom si na sigurnom’“, kaže Rajt.

To ipak ne znači da su svi tračevi isti. Postoji razlika između toga da naglas razmišljate o nečemu što ste čuli i da uzbuđeno rastavljate ljude na delove radi sopstvene zabave. Iako je potpuno izbegavanje tuđih poslova nerealan cilj, postoje načini da sprečite da tračarenje postane zlonamerno ili zločesto.

Dajte svom tračarenju svrhu

Lako je reći: „Pogodi šta sam upravo čuo?“ i gledati kako se to pretvara u potpunu pljuvačinu. Počnete da pričate o zamršenoj nedefinisanoj vezi nekog prijatelja, a 10 minuta kasnije analizirate zašto su uopšte i dalje zajedno i kada će sigurno raskinuti.

„Izbacivanje frustracija može imati svoju funkciju do određene mere“, kaže dr Anija Radža, licencirani klinički psiholog i osnivač organizacije „Helm Psychology“ za Real Simple. Ponekad zaista morate da izbacite iritantnu misao ili frustraciju iz glave. Ali bez jasne namere iza razgovora, „to na kraju samo hrani negativne emocije“, kaže Radža. Zato određivanje onoga što vam je potrebno — bilo da je to savet, uteha, povratak u realnost ili prosto prilika da obradite emocije — može sprečiti da upadnete u vrzino kolo pritužbi i nagađanja.

Priznajte da je perspektiva subjektivna

Tračarenje postaje posebno štetno kada mišljenja počnu da zvuče kao činjenice. Možda „rekla-kazala“ putem čujete da je stari školski drug prevario supružnika ili da je neko koga površno znate možda otišao na plastičnu operaciju. Dok informacije iz druge ruke stignu do vas, lako je zaboraviti da zapravo niste bili tamo.

Iako se od vas ne očekuje da prestanete da budete radoznali ili da nemate mišljenje, jedan način da smanjite štetu jeste da razdvojite ono što znate od onoga što pretpostavljate ili ponavljate. Umesto da kažete: „Dobila je otkaz jer je užasna u svom poslu“, jednostavna ogradnja poput: „Čuo sam da je dobila otkaz, ali nemam pojma šta se desilo“, priznaje da nemate celu priču. „Priznajete da je to viđeno kroz vaše filtrirano iskustvo, jer ostavlja prostor da niste u pravu“, objašnjava Rajt. Pored toga, „to štiti iskustvo druge osobe o kojoj pričate.“

Fokusirajte se na ponašanje, a ne na osobu

Postoji značajna razlika između izjave: „Otkazao mi je poslednja tri puta“, i: „On je potpuno sebičan. Nepouzdan je.“ Jedno opisuje nešto što je osoba uradila, dok drugo pretvara postupke u nepravednu procenu njenog karaktera.

„Ponašanje je nešto što se može uočiti“, kaže Rajt. „Ponašanja se mogu promeniti.“ S druge strane, blaćenje nečijeg karaktera ne ostavlja mnogo prostora za kontekst ili nijanse. Zato Rajt preporučuje da se držite onoga što se dogodilo (na primer, neprijatnost prema konobaru ili otkazivanje planova u poslednji čas), umesto da ogovarate šta to navodno govori o pojedincu (da je grozan, neobazriv ili lenj).

Ne udarajte na slabije od sebe

Prema rečima Radže, tračarenje postaje ružno kada postoji neravnoteža moći. Na primer, menadžer koji širi glasine o podređenom radniku nije isto što i dvoje kolega koji privatno prepričavaju kako je poslovni izlazak krenuo po zlu.

„Drugi način na koji je to štetno jeste kada biramo teme koje izlažu nečiji privatni bol radi zabave“, dodaje Rajt. Problemi sa plodnošću, finansijske poteškoće ili zdravstvene brige mogu biti opravdani razlozi za zabrinutost ili pokušaj da razumemo šta se dešava. Problem nastaje kada se ti osetljivi detalji tretiraju kao sočan materijal za žurku, ili još gore — kao poenta šale.

Neka vaš krug slušalaca bude mali

Imati jednog ili dva bliska prijatelja kojima možete otići i reći: „Okej, čuo sam to i to i moram da ti ispričam“, jedna je stvar. Uvlačenje čitave grupne prepiske, kolega ili ljudi koje jedva poznajete u taj razgovor potpuno je druga priča.

„Ograničite stvari na najmanji mogući broj ljudi“, predlaže Radža. To bi moglo da znači da se obratite jednom kolegi od poverenja u vezi sa kancelarijskim pričama umesto da umešate ceo tim, ili da se poverite jednom prijatelju o razmirici u vašem društvu umesto da mobilišete čitavu ekipu.

Kada ste u nedoumici, Rajt takođe predlaže jednostavnu proveru sopstvenog osećaja: Da li bi vam bilo smrtno neprijatno ako bi to stiglo do osobe o kojoj pričate? Ako je odgovor potvrdan, shvatite tu reakciju ozbiljno — to može biti znak da je ono što je počelo kao obična radoznalost poprimilo zlonamerniju notu.

Bonus video: