Kako je kazala Ljiljana Marković, prerano je bilo šta prognozirati i pretpostavljati.
- On je sada smešten na psihijatrijsko odeljenje gde će sigurno lekari izvršiti procenu i testiranje i samo su oni ti koji mogu takvu jednu dijagnozu da daju i da okarakterišu dete kao ono koje ima mentalne probleme ili ne. Ne smemo paušalno, na osnovu prepričavanja ili poluinformacija, da donosimo zaključke – kazala je Marković u emisiji „Mi danas“.
Nataša Andonovski istakla je da se godinama u medijima razgovara o prevenciji i upozorava da će situacija eskalirati.
- Najjači utisak mi je da kao da nas niko ne čuje. Niko ništa nije preduzeo, a godinama unazad upozoravamo. To me muči. Da li je stručna javnost bila u pozadini, ne znam. Previše smo vremena i prostora dali ljudima koji nisu iz struke. Više smo pažnje posvetili stvarima koje aposlutno nisu bitne, a ono što nam je najvažnije, a to su naša deca, njihov razvoj i njihova budućnost - to je u drugom planu. Stalno na televiziji plasiramo sadržaje koji zapravo do ovakvih stvari mogu da dovedu.
Specijalni pedagog Nataša Andonovski kazala je na televiziji K1 da se stalno izveštava o događajima, ali da ih ne pratimo do kraja.
- imalo smo slučajeve seksualnog nasilja, pedofilije... Nismo ispratili do kraja šta se desilo sa tim ljudima, da li su oni osuđeni, šta im se stavilo na teret, šta se preduzelo... Kada pitam svoje kolege za učešće u emisijama ne žele da sa osobama koje nisu stručne govore na tako važne i ozbiljne teme. Kada je donet Zakon o sprečavanju nasilja u porodici mnogi su govorili da će nasilje da se prepolovi, a mi ga imamo više. Šta nam to u nekim zakonima ne valja? Neke zakone koji su sasvim solidni ne sprovodimo.
Prema rečima Ljiljane Marković sigurno je i nesumnjivo da mediji mogu da pomognu u prevenciji.
- Naši mediji prepuni su nasilnih sadržaja - vesti o nasilju, ubistvima, prebijanju, vršnjačkom nasilju, a ne govori se o posledicama takvih ponašanja, samo se kaže šta se desilo. Nemamo reakciju društva na takva ponašanja. Neko dete odluči da prebije drugo dete, i on ne zna kako društvo na to reaguje. Misli da će tako možda biti popularan, da će o njemu pisati u novinama, možda će se tako izboriti za svoje mesto u društvu. Ne vidi se reakcija društva – kazala je specijalni pedagog Ljiljana Marković u emisiji „Mi danas“.
Printscreen/K1 televizija
Nataša Andonovski kazala je da je pogrešno što svaki put kada se nešto dogodi menjamo kaznenu politiku.
- Šta znači da spustimo prag kažnjavanja sa 14 na 12 godina? Šta ćemo dobiti od te dece koju ćemo zatvarati? Ustanove poput popravnih domova se polako gase. Da je ovo dete imalo 14 godina išlo bi u vaspitno-popravni dom. To je jedina moguća opcija. Imamo neka savetovališta ali za dete koje ima problem i koje treba da se obrati nekome za pomoć, Institutu za mentalno zdravlje ili drugoj ustanovi, više nema dovoljno kadra da ono može da ide na razgovore. Sad se prepiše lek i kaže se dođite za mesec ili dva na kontrolu. Maloletnoj deci tako lako davati antidepresive ili druge lekove nije dobro – kazala je pedagog na televiziji K1.
Dečak koji je juče počinio ovaj stravični zločin nije krivično odgovoran i tu se sve završava. Nemate šta dalje. Ne možete ga zatvoriti niti izolovati. On je hospitalizovan sada ali to će morati u nekom trenutku da se prekine. Tu se onda uključuje Centar za socijalni rad.
- Lek je nešto što pomaže osobi da se stabilizuje ali mora da postoji psihološka podrška i savetodavni rad. Postoje različite mere koje se sprovode. Postoje mere iz otvorene i mere iz zatvorene zaštite. Vaspitne su iz otvorene zaštite – pojačan nadzor roditelja, pojačan nadzor organa starateljstva gde Centar za socijalni rad prati dete i informiše sud o tome, dete može da dobije i neke obaveze – da ide u školu, na trening, da mora da se uključi u savetodavni rad ili neku psihijatrijsku instituciju što opet prati Centar za socijalni rad. Mere iz zatvorenog tipa su mera vaspitno-popravnog doma i upućivanje u maloletnički zatvor za uzrast od 16 godina pa naviše. Naš zakon decu gleda prema uzrastu i deci do 14 godina neurološki razvoj zaista nije na tom nivou da bi bila krivično odgovorna. Spuštanje granice na 12 godina neće postići efekat zato što nemamo resurse koji mogu da podrže njihovu promenu. Mi nemamo čak ni u svakom gradu dečjeg psihijatra. Nemamo ni psihologe. Zvali su me danas iz jednog grada, jer u njihovom gradu nisu imali sagovornika s kojim bi mogli da razgovaraju o ovoj temi. To je pedesetak kilometara od Beograda. Poražavajuće je da nemaju resurse u svom gradu koji bi se bavili ovakvom problematikom.
Specijalni pedagog Nataša Andonovski kazala je da ako Kosti Kecmanoviću lekari postave neku psihijatrijsku dijagnozu paziće ga i nadzirati lekari, psihijatri.
- Verovatno će se izreći takva mera da on mora da posećuje mentralnu ustanovu. Dok sam radila u Ustanovi „Vasa Stajić“, dešavalo se da odvedete dete na dečju psihijatriju ali oni ne mogu tu decu da zadrže jer oni nisu ustanova zatvorenog tipa, nemaju rešetke. I onda dođete u situaciju da odvedete dete od 13 godina, izuzetno agresivno i potpuno dezorijentisano, kojem pucaju kapilari i drži ga 16 osoba, ali ga onda vratite sa psihijatrije i sedite celu noć budni i gledate ga i čekate da li će da to ponovi. Morate krenuti od kadra koji radi sa tom decom, a svi gledaju da se te dece reše i smeste ih negde samo da se njima ne bave. Ako je moguće na neku psihijatriju. Većina ne zna da radi sa njima. Ne žele da imaju takvo dete u grupi i da se njima bave – kazala je pedagog na televiziji K1
Specijalni pedagog Ljiljana Marković kazala je da će u slučaju Koste Kecmanovića mere iz svoje nadležnosti primeniti Centar za socijalni rad.
- Pojačano će da prati ponašanje deteta, i ono će biti u porodici ukoliko se proceni da je to njegov najbolji interes, a može biti upućen i u neku drugu porodicu. Postojao je nekada program koji se odnosio na decu od 9 do 13 godina koji je ugašen. To su bila deca koja su imala probleme u ponašanju ili koja su bila višestruki počinioci krivičnih dela, a njihove porodice nisu bile dovoljno sposobne da zaustave takvo ponašanje. To je bio takozvani „pit“ – pojačani nadzorni tretman koji se dešavao u Ustanovi „Vasa Stajić“ u Beogradu. Deca sa problemima i poremećajima u ponašanju, ona koja imaju psihijatrijske smetnje, zahtevaju nekoga da se njima bavi. Ako imate jednog vaspitača na desetoro dece – on ne može da se bavi tim detetom. Nemate dovoljno kadra ni razvijene programe koje prate današnju generaciju. Oni su svi u digitalnom svetu koji je nas pregazio. Mi ne znamo da uzmemo njihov telefon i proverimo šta oni rade. Nismo dovoljno digitalno pismeni – kazala je Marković.
ALO/Aleksandar Nalbantjan
Nataša Andonovski pitala je u emisiji „Mi danas“ da li se neko juče i danas pita kako je tom dečaku.
- Pita li se neko zašto je to dete došlo u situaciju da učini tako nešto? Ima dosta SOS telefona za decu, javljaju se kao žrtve nasilja. Kada bi se napravio jedan presek i kada biste mogli da slušate razgovore dece sa savetnicima videli biste koliko je vršnjačkog nasilja, očekivanja roditelja, loših brakova ili razvedenih gde deca ne mogu da podnesu pritisak jednog ili oba roditelja. Deca su se podelila - ili su žrtve ili su nasilnici. Više nema sredine i kada ih pitate kako da rešimo taj problem, kažu da ne smeju da kažu roditeljima jer će otići kod direktora ili nastavnika pa će maltretiranje tek biti jače. Ili im roditelji kažu vrati mu još jače. Ili kažu ignoriši. Znate li koliko dece kaže da bi problem rešili tako što bi sve koji ih maltretiraju pobili. Kažu: Bolje da ih nema, maltretiraće sutra nekog drugog, želim da ih zgazi auto. Sve zavisi od uzrasta, ali najčešće nisu svesni šta govore. Njima je jako teško. Imali smo decu koja su izvršila suicid zbog toga, maloletnike koji počine zločin, decu od 12 godina koja su zapalila beskućnika. I šta se tu desilo? Deca su na slobodi i neka još uvek vrše krivična dela.
Ljiljana Marković istakla je da je reći detetu da ignoriše nasilje potpuno beskoristan savet.
- Kako da ignoriše? Centar za socijalni rad je pretrpan i ne može da funkcioniše kako bi trebalo i imamo Institut za mentalno zdravlje. Ovo dete jeste za tretman u Institutu ali ima dece koja nisu. Gde tu decu poslati? Da biste proizveli promenu ponašanja kod deteta vi morate da radite na promeni njegovih stavova i uverenja, a ne na kazni. Najlakše je izreći kaznu. I malo dete kada kaznite ono ne promeni ponašanje nego nastavi da to radi krišom, da ga roditelj ne uhvati. Kazna može trenutno da nešto zaustavi a ne da promeni. Da bi dete promenilo svoje stavove i uverenja, pa i ponšanje, neko mora da radi sa takvom decom. Ovo što se juče desilo je veliki iskorak za ovaj uzrast. Da zaista to uradi je bilo nemoguće zamisliti i potpuno neočekivano. Tu je verovatno udruženo više činilaca koji su doveli do takve odluke. Moguće da ima mentalne probleme, da je bio žrtva vršnjačkog nasilja, da je trpeo pritisak... A kada se sve to udruži možda je to proizvelo takvu odluku, ne može se izdvojiti samo jedna stvar – rekla je pedagog u emisiji „Mi danas“.
Nataša Andonovski naglasila je da se mora početi od porodice.
- Zavisi koliko je dugo neko nešto trpeo. Koliko se dugo sve akumuliralo. Moramo vratiti autoritet profesora, roditelja, moramo da razgovaramo sa tom decom i znamo šta im se dešava. Ne možemo da ne znamo gde je, zašto nešto radi, da mu telefon bude stalno u ruci. Deca u školama svašta rade samo ne prate nastavu. Koliko je prosvetnih radnika koji traže posao van struke, jer ne mogu da se izbore s roditeljima koji na njih stalno vrše pritisak preko vajber grupa ili dolaze pa se svađaju oko ocena, jer „zaslužilo je njihovo dete više, nije krivo“. Deci smo dali previše prava, a odgovornosti je malo. U moje vreme je samo pet mama iz razreda radilo, sve ostale su bile domaćice, a sada mame rade po tri posla. Oni koji imaju dovoljno, s druge strane, oni bi da imaju još više. Mi smo materijalno društvo koje misli samo o sticanju, a druge stvari smo zapostavili. Ne možemo biti drugovi sa decom, mi smo roditelji. Mnogi roditelji su se bunili kada je bio predlog da maloletnici nakon 22 sata ne mogu da budu napolju. Dopustili smo da nam deca budu gde hoće i koliko hoće, i imamo sve više nasilja dece nad roditeljima, ali roditelj neće da prijavi svoje dete. Ne možemo decu pritiskati sa 300 aktivnosti da ne bi bila na internetu ili telefonu.
Ljiljana Marković objasnila je da je jedno biti tu za svoje dete, uvažiti ga i poštovati njegovo mišljenje.
- Ali, to ne znači da njegovo mišljenje treba prihvatiti. Ali, neću mu reći ni da nema pojma jer je mali. Roditelji su se malo izgubili u postavljanju granica, hijerarhije u porodici... Sada su deca isto što i roditelji. Očekivanja od dece su nestala, podrazumeva se s dečje strane da njima stvari pripadaju i tako odrastaju. Tome su roditelji doprineli.
Andonovski je radila i u zatvorima i istakla da se susretala sa sociopatama, psihopatama, ljudima koji su zavisnici od psihoaktivnih supstanci...
- To su različiti ljudi koji su nekada bili u popravnom domu, pa bili u maloletničkom zatvoru pa došli do zatvora za odrasle. Imate zbirku svega i svačega. Tu se vidi zapravo koliko je početak svega porodica i porodični odnosi koji su u principu doveli do svega. Kada bi se u procentima izražavalo to bi bilo preko 90 odsto da je porodica ta koja je kao primarna zajednica zakazala i da su deca zbog toga „izletela“. Moje iskustvo pokazuje da su svi oni bili žrtve nekog ozbiljnog nasilja u porodici ili okoline i to je tako počelo.
Marković je na televiziji K1 danas kazala da je psihijatrijski poremećaj medicinski aspekt i da mora da postoji neka predispozicija.
- Mnogi su bili žrtve nasilja pa nisu postali ubice, silovatelji, nasilnici... Nikakve poremećaje nisu imali. Njihova ličnost je bila takva da su uspeli da nađu način da prežive. Ljudi koji imaju predispoziciju za psihijatrijske smetnje ispolje ih ili ih ne ispolje zbog okruženja. Ako ima podsticajno okruženje neće se razviti bolest ili bar ne u toj meri.
