Iz godine u godinu su kontejneri sve prometniji. Ima i sve više stanara koji bacaju đubre, što je na mestu, a ima i mnogo više onih koji zastaju ispred kontejnera i u njemu traže nešto upotrebljivo - hranu, odeću, komad nameštaja... bilo čega što sebi ne mogu da priušte, a spisak stvari koje ne mogu da priušte povećava se iz meseca u mesec.
Printscreen/Youtube
U skladu sa tim, povećava se i broj ljudi ispred kontejnera. Dok u početku stidljivo, okrećući se oko sebe, zaviruju u kontejner, kako vreme odmiče a konkurencija se povećava, više nema mesta stidljivosti jer u pitanju je borba za opstanak. Sada smo praktično došli do tačke kada ne postoji trenutak ispred kontejnera kada je on slobodan. I tako dolazimo do tih najtužnijih susreta.
Mnogima od nas neprijatno je i da priđu i bace đubre u trenutku kada je kontejner "zauzet", složićete se.
Te mučne scene se odigravaju svakodnevno. Jako je teško pronaći momenat kada kod kontejnera nema nikoga i možete da bacite đubre bez neprijatnog trenutka.
Priznaćete, neprirodno, jer kontejner i služi tome da u njega bacamo otpad. Međutim, sada smo u situaciji da pre nego što ćemo baciti i sami virnemo u kontejner da vidimo u kome je najviše neupotrebljivog đubreta, pa taj kontejner izaberemo za svoj otpad, dok ono što smatramo upotrebljivim kačimo sa strane. I opet se osećamo loše, ako imamo i mrvu saosećanja, iako nismo uradili ništa loše. Saosećanje se, nažalost, više ne može iskopati nigde. Razmišljanje o drugima možda bi smanjilo najezdu na kontejnere.
