U početku su u vlasništvu oca, zatim muža. Često su zlostavljane i udate kao devojčice. Nikoga ne čudi što zatrudne sa devet ili deset godina. Njihovi porođaji su obično teški jer nisu anatomski spremni da rode bebu. Međutim, postoji jedno mesto gde muškarci nemaju ni vlast ni ulaz! To je njihov azil.
Umoja je matrijarhatsko selo na severu Kenije. Jedan od njegovih osnivača bila je Rebeka Lolosoli, koja je protestovala protiv mučenja žena, zbog čega su je prvo pretukli muškarci njenog sela, a kasnije proterali. Kao posledica toga, završila je u bolnici, gde je došla na ideju da napravi azil za žene poput nje.
1990. godine, zajedno sa petnaest žena, osnovala je selo Umoja, što na svahiliju znači "jedinstvo". Sve njene saputnice su silovali britanski vojnici stacionirani u bazi u blizini Archer's Posta. Zbog toga su ih muževi tukli jer su nanele sramotu njihovim porodicama i izbacili ih iz kuće. Neki od njih su se plašili i da su im žene zaražene HIV-om, pa su, ne želeći da se zaraze, proterali žene koje im više nisu bile potrebne. Odlučile su da se drže zajedno, pronašle su miran komad zemlje i tamo žive dugi niz godina.
U početku ih je bilo malo, ali su ubrzo slične žene počele da kucaju na njihova vrata: pokušavajući da pobegnu od nasilja u porodici ili prisilnog obrezivanja, kao i od žrtava silovanja. Čak su i udovice tamo našle azil. 2019. godine najstarija stanovnica sela imala je 98 godina, a najmlađa samo šest meseci. Bez obzira na godine, žene dolaze ovde, često sa svojim tek rođenim bebama, samo tražeći mir. Ako neka od njih ima sina, može ostati u selu dok ne napuni osamnaest godina. Onda mora napustiti pleme.
Shutterstock
Kolibe od granja i kravljih balega
Danas Umoju naseljava pedesetak porodica. Svaka od njih ima svoju kolibu. Prilaz selu je čuvan trnovitom ogradom koja štiti stanovnike ne samo od ljudi, već i od divljih životinja. U naselju postoji i škola, a nedavno je čak osnovan i muzej koji mladima.
Kakav je život na selu? Kad biste zatvorili oči, vazduh bi bio ispunjen dečjim smehom i sveprisutnim kokoškama. Žene žive u kolibama zvanim Maniatta, koje su napravljene od drveta i grančica spojenih sa kravljom balegom. Uveče Umoja vrvi od života. Žene provode vreme pored vatre, ćaskajući jedna sa drugom i posmatrajući veliki lonac pasulja i kukuruza.
Danju sede ispred svojih koliba na posebnim strunjačama od trske, pazeći na decu. Ponekad pevaju tradicionalne samburu pesme, a ponekad plešu. Jedna od njihovih delatnosti je izrada šarenog nakita od perli, koje prodaju kako bi održavale selo. Sav zarađeni novac daje se Rebeki Lolosoli, koja njime kupuje hranu i daje je svakoj porodici u zavisnosti od njihovih potreba i broja dece. Deo ovog novca je namenjen za školovanje mladih članova zajednice, uglavnom devojčica. Osim što zarađuju od proizvodnje nakita, žene zarađuju za život vodeći turiste koji žele da odu na safari u rezervat Samburu.
Sve žene koje žive u Umoji su iz okruga Samburu, jednog od najruralnijih područja u Keniji. Ovde vladaju siromaštvo i nezaposlenost. Zdravstva uopšte nema, a čak 95 odsto žena trpi nasilje u porodici.
Ovaj okrug je naseljen istoimenim narodom. Među ovom etničkom grupom, patrijarhat je poprimio ekstremne oblike. Poligamija je široko prihvaćena. Devojke se obrezuju i vrlo rano se udaju. Nije iznenađenje što zatrudne sa devet ili deset godina. Njihovi porođaji su obično teški jer nisu anatomski spremni da rode bebu.
Shutterstock
Među Samburu, žene nemaju šta da kažu. Iako ustav države kaže da su žene i muškarci ravnopravni i da imaju isto pravo na imovinu, to nema veze sa realnošću, jer očevi predavaju zemlju svojim sinovima, isključujući ćerke.
Međutim, situacija žena u Keniji se neće poboljšati dok se muška percepcija suprotnog pola ne promeni. Kada je Hjuman rajts voč pitao Kenijce 2002. o njihovom stavu prema ženama, mnogi su rekli da im se ne veruje, da nisu sposobne da upravljaju svojim bogatstvom i da im trebaju muškarci da ih zaštite. Možda su zato toliko potlačeni koliko dobro Umoja napreduje i snalazi se.
Pošto umoju naseljavaju samo žene koje njome upravljaju same, bez potrebe da to radi muškarac, morale su da uzmu u obzir ne samo talas kritika, već i napade na selo. Iako je sada život u selu miran, čak i pre 15-17 godina Umoju su često napadali muškarci koji su bili protivnici nezavisnim ženama. Pokušavali su da ih oteraju, opljačkaju i obeshrabre od života koji su izabrali. Tu je čak 2009. godine upao naoružani bivši muž Rozalini Lirpuri, osnivača naselja.
I danas ponekad muževi žena posećuju selo i svađaju se tražeći da se vrate kući. Obično odu sa priznanicom kada čuju: „Ne trebaš mi“.
