Proslavlja se 11. septembra (tj. 29. avgusta po starom kalendaru), kada se Crkva seća velikog propovednika i prethodnika Isusa Hrista — Sv. Jovana Krstitelja, i njegovog mučeničkog stradanja.
Sveti Jovan se praznuje više puta u godini: 7. jula – Ivanjdan – rođenje Svetog Jovana, 6. oktobra kada se obeležava svetiteljevo začeće. Na 11. septembar sećamo se njegovog stradanja.
Događaj koji je bio povod za uspostavljanje ovog praznika:
Irod Antipa, sin Iroda Idumejca (37. p. n. e.), oženio se (drugi brak) Irodijadom, ženom svoga brata Filipa. Zbog tog nemoralnog čina, Sv. Jovan ga je bez straha izobličavao pred svima. Na rođendan Iroda Antipe, Irodijadina kći, pošto je prethodno igrom ugodila Irodu, a po nagovoru njene zle majke, tražila je od Iroda, i dobila, glavu Sv. Jovana Krstitelja. Tako je stradao veliki prorok Sv. Jovan Krstitelj. Irodijada je zakopala glavu u svom dvorcu, a telo su učenici Jovanovi sahranili u Sevastiji – stara Samarija, u Palestini.
Dan se provodi u strogom uzdržanju i postu. Ne jede se i ne pije ništa što je crveno, jer to podseća na prolivenu krv Jovanovu. Treba voditi računa da deca ne jedu paradajz, breskve, jabuke i bilo šta drugo crvene boje.
Toga dana vernici ne slave i ne vesele se, a po mogućstvu, u ruke ne uzimaju nož, u znak sećanja na stradanje Jovanovo.
U Hercegovini na ovaj dan poste, ne rade teže poslove i naročito vode računa da ne rade ništa oko semenja, čak paze na koji je dan palo usekovanje, pa ako je to ponedeljak, na primer, onda svakog ponedeljka u godini izbegavaju da se bave semenom. U nekim selima se dogovore da se oranje započne sutradan po Svetom Jovanu i odrede ko treba da prvi počne.
I u Šumadiji poste, ne rade teže poslove i misle da je ovo dobar dan da se beru lekovite trave. Samo žene rade oko semena, ostavljaju ga za sledeću godinu i spremaju zimnicu.