Predvodila je bitku za ženska prava, zdrav razum, kulturu i, ali iznad svega najplementiju bitku – bitku za bolji život i spasenje dece…
Ona nije bila samo prva žena lekar u Srbiji, bila i je i prva Srpkinja sa “titulom” oficira, ali i prva dama koja je nakon udaje zadržala svoje prezime.
Rodila se, dakle davne 1855. u porodici cincarskog porekla. Otac Dima je bio trgovac, a pozanto je da je voleo da situruje pravdu, pa se dugo sudio oko imanja sa jednom imućnom porodicom.
Kada je neočekivano izgubio ovaj slučaj na sudu, ostao je bez dinara i finansijski “uništen”, ali ga to nije sprečilo da poslednju paru da lokalnom crkvenjaku da zvoni na crkvena zvona. Kada su ga meštani upitali ko je preminuo, Dima Ljočić ogorčeno je odgovorio: “Umrla je pravda i nju danas sahranjujem”. Zbog ovoga je od načelnika “zaradio” 25 po turu, ali je isterao po svome!
Kako bi prehranio porodicu, Ljočić je postao zemičkar. Znao je kolika je moć u znanju, pa je insistirao da deca budu školovana. Draga je tako najviše osvetlala obraz porodice i povratila izgubljenu čast.
Nakon završene Više ženske škole u Beogradu ona se, vođena ambicijom i socijalističkim idejama, obrela u Cirihu gde je i završila studije medicine 1878, sa svega 23 godine, postavši i zvanično “doktor medicine, hirurgije, babičluka i očnih bolesti”.
Bila je prva žena iz Srbije i tek četvrta u Evropi kojoj je to pošlo za rukom.
U jeku Srpsko-turskog rata Draginja se vratila u domovinu, kako bi kao bolničarka pomogla ratnicima Srbije, a tada je i ovenčana činom sanitetskog poručnika.
Licemerno društvo
Nažalost, imala je užasan problem sa muškom sujetom. Iako je bila daleko stručnija od muških lekara, nailazila je na ogroman otpor.Tek nakon intervencije njenog ratnog komandanta, tadašnjeg ministara Unutrašnjih poslova, doneta je odluka da Draga dobije dozvolu za lekarsku praksu, ali joj nije dozvoljeno da radi u državnoj službi. Čak ni činjenica da je u to doba u Srbiji bilo jedva 80-ak lekara, i to mahom stranaca, nije mogla da utiče na sporan zakon.
Ipak, njen odlučni duh to nije moglo da slomi – otvorila je privatnu praksu u Beogradu, ubrzo postavši i član Srpskog lekarskog društva, gde se neumorno zalagala se za povoljniji status žena lekara, iako je to bio gotovo “donkihotovski” poduhvat, kao uostalom i mnogo toga u njenom životu.
Konačno, 1882. godine stvari su se malo promenile i ona je konačno postavljena za pomoćnika lekara u Opštoj državnoj bolnici, najvećoj medicinskoj ustanovi tadašnje Srbije.
Kada je, tri godine kasnije, izbio Srpsko-bugarski rat, Draginja je ponovo pokazala koliko vredi. Prihvatila j odgovornost i bez straha se upustila u posao – bila je jedini lekar u čak tri bolnice: Opštoj državnoj, Zaraznoj i Bolnici za ranjenike.
Iponovo je licemerje našeg društva izašlo na videlo.Draginja je sada, u voim surovim okolnostima, nemaštini i bolesti,konačno mogla da bude ravnoprvna sa muškim kolegama.
Majka je bila "tuđoj" deci
Nakon što se ratno stanje okončalo, 1886. godine, Draga je unapređena u “lekara sekundanta”. Čak ni sa tim zvanjem, nije bila ravnopravna sa mu[karcima, pa joj je tako bilo uskraćeno pravo na periodičnu povišicu plate i na penziju.
Ponosita Srpkinja, umorila se od osporavanja, ispravljanja krivih Drina i iščekivanja, tada je zatražila od Ministarstva da dobije sva lekarska koja joj pripadaju..
Odgovor je stigao šest meseci. Šta mislite šta se desilo. Naravno, Draga je dobila otkaz.
Ali, kako to obično biva, nepravda je nije uništila. Otpuštanje joj nije ukaljalo ni ugled ni obraz, jer su se ljudi dobro znali ko je ona. Draginji Ljočić rad je bio duševna snaga i od medicine nije imala nameru da digne ruke nikada – zato se obrela u privatnoj praksi, a pacijenti su znali da u njenu ordinaciju mogu da kucaju u bilo koje doba dana i noći.
Uporedo, radila je i u Upravi monopola kao honorarni lekar, ali tu nije bio kraj njenim zalaganjima. U toku 1904. godine osnovala je “Materinsko udruženje” sa vizijom da stane na put velikoj smrtnosti odojčadi i pomogne zbrinjavanje napuštene dece i siročića. Već sledeće godine, zahvaljujući preduzimljivosti, entuzijazmu i upornosti doktorke Drage, ovo udruženje dobilo je zgradu, te je preraslo u “Dom za nahočad”.
Do kraja života je bila osporavana od zvaničnih institucija i države, ali nije dozvolila da poklekne. Tako su prizanja počela da se nižu i van granica zemlje. Evropa je doktorki Dragi Ljočić u više navrata odala počast u svojoj štampi, ne štedeći reči hvale. To je i zaslužila.
Kako je na svog oca bila pravična i nije odustajala, s vremena na vreme obraćala se Ministarstvu. Oni koji su bili zbrinuti, čini se, tu i tamo bi se potrudili da budu domišljati, pa je tako nailazila je na “interesantne” odgovore pune predrasuda i oštrih uvreda na račun rodne pripadnosti, a jedan od takvih bio je i da ne može da očekuje iste uslove jer je “žena po fizičkoj prirodi pozvana da se naslanja na jačega od sebe”.
Godine danonoćnog zalaganja, ipak su učinile svoje – zdravlje joj je bilo narušeno i slabo, i već je gazila šestu deceniju, ali čak ni to nije je sprečilo da svoju snagu i umešnost pokaže i tokom balkanskih ratova – neumorno je boravila u ambulanti za građanstvo i sirotinju. Odmah potom na scenu istorije stupio je Veliki rat, u kome je doktorka Draginja takođe rešila da da svoj doprinos – čak iz daleke Lozane organizovala je slanje slala je pakete srpskim zarobljenicima.
Uspela je pred kraj života d postane prvi predsednik Društva beogradskih ženskih lekara, a 1924. ostvarila je i pravo na penziju. Nažalost, u dugoočekivanoj pobedi doktorka Draga uživala je svega dve godine – umrla je 5. novembra 1926. godine u porodičnoj kući na Topčiderskom brdu.
Ako se na današnji dan uopšte može govoriti o doprinosu žena u srpskoj istoriji, u svakom smislu, ali i u smislu borbe za ženska prava, ta razgovor nikako ne može da protekne bez pomena Drage Ljočić.