Mirela iz Zaječara, podelila je sa nama svoje bolno iskustvo, iz kog je ipak izašla jača i samosvesnija, nakon godina patnje i gubljenja vremena i živaca.
Suočiti se sa izdajom u ljubavnoj vezi je kao da vas život odjednom izbaci iz ravnoteže. Kada sam prvi put saznala za njegovu neveru, osetila sam kako mi se srce lomi u hiljadu komadića. Bio je to udarac u moje poverenje i veru u njega, osećaj koji se ne može opisati rečima.
Pokušavala sam da razumem, da pronađem razloge duboko u njegovoj prošlosti i osećanjima. Pričao mi je o svom detinjstvu, o nedostatku sigurnosti i emocionalnom zapostavljanju koje je doživeo. Pokušavala sam da budem čvrsta, verujući da ljubav može prevazići sve.
Svaki put kad bi me povredio, tražila sam opravdanje u njegovim ranama, pružajući mu podršku i nadu da će se stvari promeniti. Ali, umesto da se povežemo dublje, osećala sam kako se udaljavamo jedno od drugog. Razgovori su postajali sve teži, reči su gubile svoju snagu, a mi smo postajali stranci u sopstvenoj vezi.
Prolazili su dani i nedelje, ali udaljenost među nama se samo povećavala. Pokušavala sam da gradim mostove prema njemu, ali svaki moj napor je ostajao neuzvraćen. Onaj čovek koga sam nekad znala, u koga sam verovala, sada je postao stranac sa hladnim očima i praznim pogledom.
Shvatila sam da je ljubav više od pukog opraštanja. Možemo razumeti nečiju prošlost, ali ne možemo opravdati njegove postupke. Ljubav zahteva poverenje i poštovanje, a ja sam postala svesna da sam tokom vremena izgubila i sebe i svoje granice.
Naučila sam na teži način da ponekad treba pustiti ono što nas povređuje kako bismo pronašli mir. Ljubav može opstati samo ako postoji međusobno poštovanje i spremnost da se rastemo i zajedno suočavamo sa izazovima. Kroz sve ovo iskustvo, otkrila sam snagu da cenim sebe i svoje emotivne potrebe, jer samo tako možemo sačuvati ljubav, ali pre svega, sačuvati sebe.
