"Neke stvari idu mimo moje volje i želja. Sa 55 sam godina ostala sam udovica. Kasnije sam pet godina živela u obližnjem mestu, bila sam u jednoj vezi koju sam iz mnogo razloga prekinula. Nakon toga sam se vratila u svoj grad, velikim delim i zbog brata koji je bio invalid pa sam mu htela biti od pomoći”, piše u uvodu svog pisma gospođa Jela (76).
Podigla je četvoro dece i svi su se, tužno navodi, vrlo brzo razdvojili i osnovali svoje porodice. Drago joj je što su uspešni i imaju sve što im je potrebno, ali danas često gleda u nebo i pita kako se dogodilo da im više nije stalo do nje.
U svojim je pedesetima je i teško oboljela. “Dobila sam jaku aritmiju srca i kvaliteta mog života je opao. Imala sam psića koji mi je davao volju i snagu da sam još pet godina uspevala pomagati bratu, što god je povremeno trebao jer je uz mene imao i stručnu njegu. No, oko mene se sve nekako menjalo na način na koji nisam očekivala”, napisala je.
Deca su se, piše dalje, javljali bar povremeno do pandemije COVID-19, pomagali su joj kada je bilo gore.
"Onda je korona učinila svoje. Kao rizična osoba morala sam da budem u izolaciji, na balkon su doneli šta mi je trebalo, ali veze sa mojim unucima su de fakto nestale i nisu obnovljene. Za rođendane sam im slala čestitke sa nešto gotovine u njima, ali je to postalo rutina, kao da je baka poštar."
"Naša okupljanja uz sveće su prestala. Uspela sam da ih spojim samo dva puta za četiri godine - jedan Božić kada su svi bili kod mene, i jedan za moj rođendan. Povremeno bi neko došao na ručak ali kako su deca rasla, to je nestajalo i nestajalo", piše mojevrijeme.
U neposrednoj blizini mesta gde živi, povera nam se, nalazi se picerija u koju je za jedan od rođendana pozvala samo svoje unuke, njih petoro. Najstariji je već bio u srednjoj školi, ostali su bili u osnovnoj školi, a jedan još u vrtiću.
"Ovo je jedan od mojih poslednjih srećnih dana i srećnih rođendana. Međutim, na moju veliku žalost, nisu pokazali da je to nešto što će i sami pamtiti“, napominje gospođa Jela.
Nema pomoći ni u bolesti
"Usledili su dani i meseci kada sam se osećao sve gore i gore, ali nisam tražila pomoć osim u zaista izuzetnim situacijama. Svi živimo blizu, ali smo sve udaljeniji kao ljudi. Sve je manje veze. Jedina ćerka je u svemu igrala neshvatljivu ulogu, kidajući sve veze između svih nas. Moji unuci su sada svi odrasli, samo je najmlađi unuk još mali i ima pet godina. Nije znao ni moje ime."
"Situacija moje ćerke se zaista drastično promenila. Naglo je prekinula sve veze sa mnom, ali i sa svojom braćom. Unuci se jedva poznaju, a meni je sve to postalo previše strašno da bih razumela i podnela. Najmlađi unuk, koji ne zna ni kako se zovem, često je kod drugih bake i deke koji me ignorišu, posebno baka, a žive u kući iza mene, samo nas bašta deli“, požalila nam se ona.
Nameravala je, piše, da uz pomoć institucija preduzme neke korake da vidi unuke, ali je odustala.
"Kako su izabrali, neka sada žive sa tim. Niti pijem, niti pušim, niti sam bila problematičan u životu, i mogu samo da se ponosim činjenicom da su svi izrasli u ozbiljne i vredne ljude. Nažalost, negde usput su izgubili empatiju čak i prema sopstvenoj majci i baki. Ima još mnogo toga što sam progutala i jedino što mogu da kažem posle svega je da se ponekad i sama iznenadim što sam i pored svih problema ostala živa“, završila je tužno pismo gospođa Jela.
