Branka i Nikolina su ŽENE koje su preživele OLUJU: "Mrtva tela pored puta, KRICI žena koje su izgubile SINOVE, vapaj za KORICOM HLEBA zauvek su urezani u DUŠU"

Prošlo je tačno 27. godina od "Oluje", akcije masovnog iseljavanja Srba sa hrvatske teritorije

U koloni dugoj nekoliko kilometara, četiri puna dana proterani Srbi putovali su u nehumanim uslovima iz Hrvatske za Srbiju. U toj koloni, neko u kolima, neko na traktoru, bile su Branka Vuković (34) i Nikolina Šašić (37).

Ovo su njihove priče. 

Ništa slađe nisam pojela kao tada nepečeni hleb sa slaninom

Branka Vuković iz Petrinje imala je svega sedam godina, ali se vrlo dobro seća svakog detalja i svake boli kada je počelo etničko čišćenje Srba iz Hrvatske i operacija "Oluja". 

Privatna arhiva

Kako kaže Branka za "Naj ženu", kada se osvrne na taj period svog života, u njoj se bude razne emocije.

Rane joj se svaki put otvaraju na duši, a bol i dalje ne prolazi. 

- Od samog početka rata osetila se napetost u kući, brat i ja smo bili još mali, ali smo videli strah kod naših roditelja, njihova uznemirenost zbog trenutnog stanja je trajala danima i nisu mogli da je sakriju. Jednog dana, malo pre nego što je počeo rat, došli su i mobilisali su mog tatu i on je samo otišao sa vojskom u nama nepoznatom pravcu - priča Branka (34).

U ratu je svaki dan težak, ali kada si dete, kada ti oduzmu i najmanju stvar, toga se sećaš do kraja života. Tako Branka pamti svoj rođendan koji je trebalo da proslavi u krugu porodice i sa svojim drugarima, ali to nije bilo moguće, jer su baš na taj dan morali da napuste svoj dom i odu u nepoznato.

- Dan 3.8.1995. pamtim kao najteži. Umesto da slavimo, mi smo pakovali najbitnije stvari, hranu, odeću da imamo i pitali se samo gde je moj otac jer ništa nismo znali o njemu. Taj dan kada smo krenuli ka Srbiji, sustigao nas je žuti kombi, u njemu je bio moj otac. Svima je tada pao kamen sa srca, jer je tata živ - podsetila se ona trenutka kada je shvatila da su svi koje voli dobro.

Na putu do Srbije, videla je jezive prizore. Mnogo napaćenih lica, mrtva tela pored puta prekrivena čaršafima. S druge strane, bilo je sreće i radosti kada su ljudi nailazili na nekog svog bližnjeg, a da je živ i zdrav, kao što se i njihov otac, muž i sin vratio porodici.

Mic po mic, metar po metar, polako su se približavali Srbiji i nekoj sigurnosti. 

- Kao i većina, vozili smo sa traktorom, u prikolici smo bili sa dedom, ujakom i njegovom porodicom, mojom majkom, bratom, bakom i dekom sa tatine strane. Scena koju nikada ne zaboravljam pored tatinog pojavljivanja je kada smo svi već gladni i izmučeni jeli nepečen hleb sa slaninom, ali ne pamtim da sam išta slađe jela nego to tada.

Prihvatilište za izbeglice u Šapcu bila je njihova nova adresa nakon dolaska u Srbiju. Ubrzo nakon toga sreća im se osmehnula. Tadašnji pop Voja ponudio im je novi smeštaj u Banji Badanji, u skromnoj kući koja je tada bila utočište Brankinoj porodici. 

U trenutku, svim Srbima u Hrvatskoj se život promenio iz korena. Završili su daleko od domova, bez ičega, za sobom su ostavili sve što su stekli, za šta su se godinama mučili. Svoje kuće, njive, voćnjake, livade, stoku, imanja, sve to, ali i svoje voljene ostavljali su tamo. Tamo gde ih je akcija "Oluja" odnela zauvek. 

- Oluja mi je promenila život iz korena, došli smo u nepoznato, bez prijatelja, bez rodbine u blizini jer smo svi bili raštrkani po celoj Srbiji, neki i po Bosni. Strahovi i dan danas postoje, od novog rata, od ponovonog ostavljanja svega što smo stekli - drhtavim glasom priča Branka za "Najženu".

Predrasude o Hrvatima za nju ne postoje, jer kaže da nisu svi ljudi isti. 

- Još uvek nisam bila u Petrinju, planiram da idem sa mojom porodicom, dok su moji roditelji i brat išli, bilo im je jako teško, sa knedlom u grlu su svaki put stajali ispred naše kuće i prisećali se uspomena - završava svoju potresnu priču Branka Vuković koja danas živi u Beogradu u radi kao prodavačica.

Molim te tata, nemoj da ideš u rat

- "Oluja" me zatekla u mom rodnom mestu Gračac u Lici. Imala sam deset godina - započela je svoju priču  za "Naj ženu" Nikolina Šašić (37).

Privatna arhiva

Njoj je, kako kaže, "Oluja" prekinula detinjstvo jer je preko noći morala da odraste. I danas, posle 27 godina, ona i dalje pokušava da zaboravi užas koji je prošla sa svojom porodicom.

- Život u Gračacu od početka do kraja rata je bio vrlo intenzivan. Bilo je tu svega, smeha i suza, radosti i tuge. Za vreme ratnih godina u Gračcu nisam imala neprijatnosti, jer je u mom mestu devedesetih godina živelo 95 odsto Srba, a Hrvati koji su tu živeli bili su nam divne komšije. 

Oca su joj mobilisali i poslali ga u nepoznato. Strepnja i strah za njim su bili njena svakodnevnica. 

- Tog dana kada su ga mibilisali, zagrlila sam ga oko nogu i vikala "molim te tata, nemoj da ideš u rat, zašto baš ti moraš da ideš?" - seća se Nikolina.

Na radiju su čuli da je Krajina "pala" i tada je počeo pakao za njenu porodicu.

- Nismo imali mnogo vremena, uzeli smo samo najosnovnije stvari. Sećam se da je mama umotala u čaršav jedan televizor i to je bilo najkrupnije što smo poneli sa nama, sve ostalo je bilo samo najnužnije - priča.  

Nikolina je bila jako vezana za lutke koje je silno želela da ponese sa sobom, ali do poslednjeg trenutka je verovala da će se brzo vratiti kući. Sa barbikama se samo pozdravila uz reči "Zbogom, vidimo se uskoro".

U koloni koja je išla put Srbije, bilo je stravičnih scena, ali jednu će pamtiti  do kraja života. Bio je to vrisak majke iz koloni koja je saznala da joj je poginuo sin.

- Put je trajao jako dugo, kretali smo se metar po metar, danima. Prvu noć smo prespavali u Lici, na samoj granici sa Bosnom, zatim smo išli putem kroz Bosnu, gde se moglo. Sledeći put smo stali u Ključu, gde nas je primila jedna divna familija. Sedeli smo u njihovom dvorištu, imali su veliku česmu gde smo mogli da se rashladimo. Bio je četvrti avgust, bile su velike vrućine tada, a mi smo bili gladni i iscrpljeni. Odatle smo nastavili put ka Srbiji. Sledeća stanica je bila Banjaluka. Stigli smo u prihvatilište za izbeglice koje je već bilo puno. Već tada su bili puni kapaciteti, ostali smo da spavamo na parkingu u kamionu koji je vozio moj deda. Baka, mama i ja smo spavale unutra u kabini, a deka i moja sestra su spavali u prikolici kamiona - priča nam Nikolina i dodaje da je te večeri bila jako uplašena.

Baka i mama su tada mislile da njihova unuka i ćerka spava, dok je ona slušala njihove razgovore i brigu jer nisu znale gde je njen otac u tom trenutku.

Kada su prešli Raču i ušli u Srbiju, Nikolina bila je preplašena. 

- Prvih dana smo bili smešteni kod mog strica u Šapcu dok se nije pojavio moj tata. Nakon toga smo smo iznajmili stančić i tako je počeo naš novi život Srbiji - završava svoju bolnu ispovest Nikolina. 

Pored toga što su joj te ratne godine donele najstrašnije promene koje mogu da se zamisle, Nikolina ističe da i dalje nema predrasude o Hrvatima, da ljudima prilazi otvorenog srca, i da je to jedna od najvažnijih lekcija koju su je roditelji naučili. Nikolina danas živi u Madridu, predaje srpski jezik i radi kao prevodilac.

BONUS VIDEO