Ovako izgleda život na -40 stepeni: Manekenka se prisetila odrastanja na ekstremnim temperaturama

Mnogo pre nego što je Vilou Alen počela da putuje svetom kao manekenka, učila je kako da se snalazi u prirodi oko Inuvika u Severozapadnim teritorijama, gde vreme ume da bude nemilosrdno, a briga jednih o drugima predstavlja deo svakodnevnog života.

Odrasla u inuvijaluitskoj porodici, praktične veštine sticala je od svojih rođaka i starijih članova zajednice, slušajući priče o generacijama pre nje i shvatajući da opstanak na Arktiku znači mnogo više od samog podnošenja hladnoće. To je takođe priča o zajednici, tradiciji i povezanosti sa zemljom koja ostaje sa vama dugo nakon što odete. Alenova, koja živi u južnoj Kanadi sa svojim suprugom i dvogodišnjim sinom Ogastom, se nada da će obezbediti da se te lekcije prenose i na naredne generacije.

„Kada razmišljam o sebi, svom životu i onome što je u meni važno, ne razmišljam često o modi i svetu manekenstva. Razmišljam o životu na Severu i o tome kako on znači da isprljate ruke, naporno radite i izgradite otpornost kroz boravak u prirodi i surovim uslovima”, kaže dvadesetsedmogodišnja Alen u ekskluzivnom razgovoru za People. „Razmišljam o tome kako je odrastanje na taj način oblikovalo moj pogled na ono što je zaista važno i kako izgleda lep život.”

Pripreme za zimu

U Inuviku su pripreme za zimu uobičajena stvar. Temperature mogu pasti i do oko -40 °C, a bezbedno putovanje „znači pravilno oblačenje, obraćanje pažnje na vremenske uslove i znanje kada je bezbedno krenuti na put”. Tokom odrastanja, Alenova je naučila veštine koje mnogim ljudima dalje na jugu možda nikada neće zatrebati, uključujući postavljanje zamki za lov, pronalaženje mesta za ribolov, prepoznavanje jestivih i lekovitih biljaka, kao i znanje o tome koji je sneg pogodan za topljenje u vodu za piće.

Čak je i sam način na koji se kretala kroz prirodu zahtevao veliku opreznost. Na primer, naučila je da se redovno okreće unazad kako bi mogla da prepozna pejzaž na povratku ukoliko vetar izbriše njene tragove, kao i da zaustavljanje motornih sanki prilikom prelaska preko vode ili kaše od snega može značiti da će ostati zaglavljena. Za Alen i njenu zajednicu ovo nisu bila neobična iskustva iz detinjstva; to je jednostavno bio deo učenja života na Arktiku.

„Dok sam odrastala, ovo je uvek bio samo deo svakodnevice, ali nakon što sam otišla sa Severa, jasnije mi je zašto ljudi van tog područja nikada ne bi znali te stvari”, kaže ona.

Životne lekcije

Iako je Alenova napustila svoj dom radi školovanja sa 16 godina, pošto u njenoj zajednici nema univerziteta, lekcije koje je naučila ostale su sa njom. Ova majka se i dalje živo seća zajednice u kojoj su ljudi delili sve što imaju, bilo da je to meso iz lova ili sigurno mesto za spavanje. Štaviše, njena porodica je često ostavljala kolibu otključanom za putnike kojima je bio potreban smeštaj, a knjiga utisaka na stolu sakupljala je priče ljudi koji su tu boravili. Taj duh velikodušnosti pomogao je u oblikovanju njenog razumevanja toga šta znači pripadati jednoj zajednici.

„Odrastanje u Inuviku okruženo inuvijaluitskom kulturom, tradicijom i prirodom naučilo me je mnogočemu i izgradilo me u osobu kakva sam danas”, deli Alenova. „Naučena sam da uvek vodim računa o zajednici, našim starijima, našim porodicama. Život nije bio toliko individualistički na način na koji to ume da bude na jugu.” I pored toga što je poslednjih nekoliko godina živela daleko od doma zbog obrazovanja, Alenova se svake godine vraća u Inuvik kako bi videla porodicu i održala Ogastovu vezu sa njegovim inuvijaluitskim korenima. Porodica i dalje ima kuću u Inuviku i kolibu u prirodi. Njen suprug, koji je sa juga, takođe se zaljubio u severnjački način života.

Manekenstvo i nasleđe

Kada je reč o manekenstvu, Alenova kaže da joj je ono pružilo samopouzdanje i pomoglo joj da vidi da za nju ima mesta u industriji u kojoj je zastupljenost autohtonih naroda veoma važna. Kroz kreiranje sadržaja, ona se nada da će dovesti u pitanje kolonijalne strukture i uneti više svoje kulture u prostore gde je bila nedovoljno zastupljena.

Ipak, nasleđe do kojeg joj je najviše stalo nalazi se mnogo bliže domu. Želi da Ogast odrasta slušajući priče koje je ona slušala, doživljavajući prirodu i razumevajući ljude koji su živeli pre njega. „Osećam da priče koje su meni ispričane mogu nastaviti da prenosim dalje, a imala sam i toliko iskustava u prirodi koja takođe mogu da podelim sa svojim detetom”, zaključuje Alen.

Bonus video: