Mičel Džouns je 27-godišnjak iz Portsmuta koji je 1. septembra krenuo na put dug 5.000 kilometara, peške. Rešio je da ispita granice svojih mogućnosti, i još važnije, pomogne deci u područjima zahvaćenim ratom. Na putu od Francuske do Iraka, prolazi i kroz Srbiju.
Za RTS kaže da dnevno prepešači oko 40 kilometara, a da je o našoj zemlji i ljudima znao samo ono što je video kod Branislava Ivanovića i Nemanje Matića - iskrenost, predanost i prijateljsku naklonost. Od Lila do Beograda trebalo mu je 70 dana, 1.807 prepešačenih kilometara, 2.626.000 koraka i, između ostalog, 109 kafa.
Intervju sa Mičelom Džounsom na Instagram profilu "englandtoasia", na kom skoro svakodnevno objavljuje fotografije sa putovanja, počinje tačno u 16 časova.
Vremena za gubljenje nema, posebno kad se svakodnevno hoda od 30 do 50 kilometara, i najčešće spava u šatoru. Treba organizovati ručak, odmor, pogledati mape. U Srbiji do sada nikada nije bio, i o njoj je znao samo ono što je video kod naših fudbalera koji su igrali u Engleskoj. Podseća da je za klub iz Portsmuta, čiji grb nosi na duksu tokom putovanja, pre 18 godina igrao miljenik navijača, Dejan Stefanović.
Za RTS govori o tome zašto je odlučio da putuje za Irak i kako vidi Srbiju.
Da li je ovo tvoje prvo humanitarno putovanje i zašto si se odlučio na takav korak?
- Ovo zapravo nije moje prvo dobrotvorno putovanje. Moj poslednji veliki dobrotvorni izazov bio je da biciklom pređem 3.500 kilometara od Portsmuta do Volgograda.
Ovo radim iz dva razloga. Prvi je da ispitam granice svojih mogućnosti. Prošao sam Evropu na biciklu i sada želim da vidim da li mogu da je prepešačim.
Drugi motiv, što je još važnije, je da prikupim što više novca za dobrotvornu organizaciju War Child, koja pomaže deci u zemljama pogođenim ratom. Želeo sam to da uradim već neko vreme, ali morao sam da budem strpljiv zbog kovida.
Zašto si odabrao Irak kao krajnje odredište?
- Kurdistan sam odabrao kao krajnju destinaciju jer sam smatrao da ako mogu da prepešačim Evropu, zašto onda ne bih otišao još malo dalje i istražio Bliski istok. Takođe, nije tako teško dobiti vizu za Kurdistan, pa zato Irak.
Koliko novca nameravaš da prikupiš?
- Konačni cilj je prikupiti 10.000 funti za organizaciju War Child. Nadam se da ću to postići hodajući svaki dan između 30 i 40 kilometara dok ne stignem u Irak. Za sada sam na dobrom putu.
Kako pronalaziš puteve i planiraš rute?
- Planirao sam rutu koristeći Gugl mape. Bilo je jednostavno, unesem 'Irak' i pratim uputstva. Ova ruta me je vodila kroz Francusku, Nemačku, Austriju, Slovačku, Mađarsku, Srbiju, a na putu za Irak proći ću kroz Bugarsku i Tursku.
Da li si do sada nekada bio u Srbiji?
- Srbija je jedina zemlja na mom putovanju koje nisam ranije posetio, tako da nisam imao pojma šta da očekujem. Moja glavna briga na ovom putovanju je koliko su putevi laki za hodanje.
Bio sam iznenađen koliko su vozači bili ljubazni prema meni. Automobili i kamioni se pomeraju i daju mi dosta prostora.
Takođe, bio sam iznenađen koliko ljudi, čak i u malim selima, dobro govori engleski. Tako da je bilo prilično lako komunicirati sa ljudima u prodavnicama i pekarama.
Da li si nešto znao o Srbiji pre dolaska?
- O Srbiji pre dolaska ovde jedino sam znao za srpske fudbalere koji su igrali u Premijeršipu, poput Branislava Ivanovića i Nemanje Matića.
Obojica imaju reputaciju poštenih, vrednih i prijateljski nastrojenih ljudi. Zadovoljstvo je videti da je 99 odsto ljudi koje sam upoznao u Srbiji opravdalo očekivanja da će biti kao i fudbaleri koje znam. Gde god sam do sada bio u Srbiji, dočekan sam sa ljubaznošću.
Osim ljudi, ono što sam najviše zavoleo u Srbiji je hrana. Svaki dan posećujem pekare.
Šta je ono što ti se najviše svidelo u pekari?
- Juče sam jeo stvarno fino pecivo. Imao je čokoladni premaz i u sredini je bio karamel sos, veoma ukusan.
Da li sve vreme hodaš ili ponekad stopiraš?
- Hodam 99 odsto vremena. Jedini put kada ne hodam je ako neko stane da me odveze. To se do sada dešavalo samo u Srbiji.
Neću stopirati, ali ako neko želi da me povede niz put onda ću to sa zadovoljstvom prihvatiti.
Uglavnom spavam u šatoru. Ipak, ako pada kiša, potražiću jeftin hostel. Sve rute pronalazim samo pomoću Gugl mapa.
Uglavnom hodam sporednim putevima, ali ponekad su me karte odvele kroz njive u kojima je bilo dosta blata.
Posle Srbije ću putovati kroz Bugarsku, Tursku i nadam se da ću u februaru stići u Irak.
Koliko kilometara pređeš dnevno i da li ćeš se iz Iraka za Francusku vratiti peške?
- U proseku dnevno prepešačim između 30 i 40 kilometara. Najviše što sam prepešačio bilo je 50 kilometara, ali to sam uradio samo jednom. Definitivno ću se iz Iraka za Britaniju vratiti avionom.
Da li si do sada nailazio na neke ozbiljnije poteškoće?
- Srećom, još nisam morao da idem preko ozbiljnih planina. Ali bilo je nekoliko teških perioda. U Austriji su noćne temperature pale na -4 stepena Celzijusa, tako da je spavanje u šatoru bilo veoma neprijatno.
Na severu Srbije, kada sam ušao u zemlju, padala je kiša bez prestanka nedelju dana, zbog čega je hodanje bilo veoma otežano i uz puno blata.
Šta za tebe predstavlja hodanje?
- Za mene je hodanje potpuna sloboda. Sve o čemu moram da brinem je da stavim jedan korak ispred drugog i da jedem puno hrane. To je odličan način da ostanete u formi i da vidite svet i upoznate razne vrste ljudi.
Koliko je teško održati mentalnu stabilnost kada toliko hodaš?
- Mentalne poteškoće se menjaju svakog dana. Neki dani su laki, drugi dani su teži. Ako prolazim kroz loš dan, samo moram da nastavim da hodam. Stvari će biti bolje. Kad su dobri, zajašem talas.
Ima li čovek koji toliko hoda slobodnog vremena na putu?
- Sada kada su se kazaljke vratile sat unazad, a dani su sve kraći, imam sve manje slobodnog vremena. Ali, kada se zaustavim u gradu na dan ili dva, lepo je opustiti se i istražiti.
Šta posle Iraka, da li planiraš još neku ovakvu avanturu?
- Možda odem biciklom od Engleske do Katara da bih sledeće godine gledao Svetsko prvenstvo u fudbalu.
Mičel Džouns se nada da u nedelju stigne do bugarsko-srpske granice.
