Ispovest ove majke prenosimo u celosti:
Ideju sam pronašala na Pinterestu, velikom klupku vune koja je ležala razbacana svuda oko mene.
Moja ćerka, sa svojih osam godina divne sramote, sedela je na mrtvim plodovima mog rada nalik rezancima dok sam ručno tkala poslednjih nekoliko redova.
„Mama“, rekla je, a njeno sićušno lice obasjalo je sjaj televizora koji je visio iznad kamina. Koža joj je još uvek bila meka kao beba, a imala je mrlju na slatkom podignutom nosu.
„Da li je gej?“ Uperila je bradu u ekstravagantno simpatičnog Tita Andromedona koji se pretvarao da je na ekranu. Zapravo nisam podigla pogled pre nego što sam rekla: "Da, dušo, jeste."
Pri tome je ležala na ćebetu koji se još formirao i svojim mršavim rukama i nogama polako pravila nevidljive anđele kao u snegu. „I ja mislim da sam gej“, kaže ona u stvari. Ja se smešim. Želim da uskočim, zagrlim je, volim, učinim da se oseća prihvaćenom, ali ovde pratim njen ton. Za nju je to samo izjava, samo zapažanje, ništa posebno značajno.
Zato ostajem u stilu ništa-ništa-bitno i odgovaram „I ja tako mislim, draga“.
Ceo ovaj razgovor, kojeg se verovatno više neće ni sećati kada ju je prva devojka pitala kako je rekla svojoj porodici da je gej, sadržao je jedva 20 reči. Znala sam da je gej mnogo duže od sebe. Jednostavno, način na koji se ophodi prema dečacima, kako se čita njena ličnost veća od života, ona se smrzava od šoka kada u sobu uđe lepa devojka, kako se njen pogled zaustavlja na devojčicama koje su samo godinu-dve starije od nje, likovi koji škrabaju po uglovima sveske, čestitke za Dan zaljubljenih napisane maloj plavoj devojčici koja sedi sa njom u razredu, čak i na način na koji ih nosi. Ona je jednostavno rođena takva, kao što je rođena sa tim blistavim plavim očima, neverovatnim talentom za umetnost ili nemogućnošću da brzo zaspi. To je ona, takva je i ne bih menjala ni jednu jedinu sitnicu na njoj. Nakon što sam je te noći ušuškala u krevet, sa više poljubaca i zagrljaja jačih nego inače, baciola sam se na kauč. Pivo u mojoj ruci zapalio je sjaj kamina u miru i tišini kuće, a onda sam zaplakala.
Ali ne iz razloga na koji biste mogli prvo da posumnjate.
Iako sam već godinama znala da će ovaj trenutak doći – iščekivala sam ga – nadala sam se da će biti jednostavno i bez suza ili neke traume, sad sam napokon shvatila. Vratio mi se u misli sve i jedan slučaj zločina iz mržnje za koji sam ikada čula, statistike mi praktično vrište mozgom.
Koliko je samo veća šansa da će moja slatka djevojčica skončati putem ubistva ili samoubistva. Koliko je izglednije da neće dobiti posao ili kuću ili priliku da usvoji bebu. Da je poznajete, i vi biste plakali.
Ima izuzetno veliko srce, zarazan smeh i brz jezik. Kada je njena učiteljica na raspustu između njenog drugog i trećeg razreda prebačena da predaje trećacima, dopustili su joj da formira odjeljenje kako bi joj taj prelaz bio što lakši.
Učiteljica je izabrala moje dete da pređe u njen razred trećaka.
„Prosto je tako draga i popularna. Ona je san svakog nastavnika. Kamo sreće da imam 30 takvih u razredu!“, rekla mi je kada sam je pitala kako to da moje dete ima istu učiteljicu dve godine za redom.
Pomislila sam na nju koja spava gore u svojoj sređenoj sobi, u položaju koji podseća na psa dok spava, i činilo mi se da je njeno ogromno srce ranjivije nego ikada ranije.
Kada je imala tri godine, svaki put kad smo išle negdje gdje ima mnogo ljudi flomasterom bih joj ispisala svoj broj telefona na ruci. Toliko sam se plašila da će odlutati i da ću je izgubiti, da je to bio neki način na koji sam pokušavala da je zaštitim. Ovo što vam danas pišem je ista stvar.
Želim da zaštitim svoju malu slatku devojčicu i potrebna mi je vaša pomoć.
Vidite, možda se vaše dete neće susretati sa svim onim problemima sa kojima moje hoće. Ali možda dete nekoga od vas hoće biti osoba koja sedi kraj nje u busu kasno naveče. Ili prođe kraj nje na ulici, ili prođe autom pored nje na putu.
I nadam se da odgajate tu osobu da bude od onih koji će ustati i zauzeti se za nju ako bi vožnja busom naveče slučajno postala opasna. Ako vaše dete vidi da moje zlostavljaju, zadirkuju, povređuju, odgojite dete koje će se umešati, koje će pomoći mojoj slatkoj djevojčici ako joj to bude potrebno.
Jer, to vam garantujem, moje dete jeste od onih koji će pomoći vašem.
Ako vam vaša verovanja ne dozvoljavaju da budete LGBTQ saveznik, molim vas da se fokusirate na onaj deo svojih verovanja koji vas podstiču da volite druge, da ne osuđujete. Usmerite i svoju decu na ta uverenja, preklinjem vas. Jer vrlo brzo ću morati poslati tu malu slatku djevojčicu u ovaj svet prepun mržnje.
Znam da je u neku ruku prilično sebično što to tražim, ali potrebno mi je da odgojite generaciju ljudi koji će pomoći da moje dete ostane bezbedno u svetu punom ljudi koji će je povrediti ako im se ukaže prilika. I ja ću uraditi isto za vas, moje dete će se usprotiviti ako ona ikada bude u prilici da vidi da vašu odraslu bebu povređuju kasno noću u busu.
Moram verovati da u ovoj generaciji roditelja ima više saveznika nego besnih ljudi - završila je svoju ispovest ova super mama.
