Naj mame Srbije: Kristini je umro MUŽ, posle dva meseca je ostala u INVALIDSKIM KOLICIMA, ali nikada nije odustala od života i svoje ćerke

 

Udruženje Asocijacija mama Srbije i naš portal Naj žena pokrenuli su video-serijal „Naj mama“. One su pravi borci i majke sa velikim slovo „M“ koje su svojim primerom pokazale svima nama šta znači bezuslovna ljubav. Svake nedelje od 20 časova moći ćete da gledate ove snažne, jedinstvene i hrabre žene čije priče i životi nikoga neće ostaviti ravnodušnim.

Kristina Grbović iz Čačažka imala je srećno i bezbrižno detinjstvo obeleženo pokojm modricom kao pečatom uobičajenih dečjih nestašluka, dok joj život nije zadao mnogo jače i silovitije udarce.

Ubrzo nakon udaje i rođenja ćerke ona je izgubila muža koji je preminuo mesec dana nakon dijagnostifikovanog kancera. Samo dva meseca nakon te velike porodične tragedije, Kristina je doživela tešku saobraćajnu nesreću. Tom prilikom zadobila je telesne povrede opasne po život - prelom kičme, probijena plućna maramica, prelom četiri rebra i jak potres mozga. Kad je izšla iz kome istog trenutka bilo joj je jasno da više neće moći da hoda. Kristina je zauvek ostala vezana za invalidska kolica.

- Taj neki mir koji sam nekad imala trajao je, na žalost veoma kratko, a narušila ga je iznenadna vest o bolesti mog supruga. Naime, on se razboleo i samo četrdeset dana od saznanja da je oboleo, mi smo bitku sa tom teškom bolešću izgubili - počela je svoju priču Kristina i dodala da joj je teške dane koji su bili pred njom vedrila, naravno ćerkica Magdalena, njen osmeh, kao i porodica i prijatelji…

Privatna arhiva

- Bez obzira na to, u jednom trenutku sam počela da padam… Kada mi je muž preminuo mislila sam da je to najgora stvar koja je mogla da mi se desi. Međutim, tog 7. oktobra 2016. godine doživela sam saobraćajnu nezgodu i videla da i te kako može da bude gore. Tog dana sam sa drugom otišla na kafu kod drugarice.

Privatna arhiva

Pri povratku kući, usled neprilagođene brzine, on je izgubio kontrolu nad automobilom. Automobil se isprevrtao više puta i završio pod jednim objektom.

Tom prilikom zadobila je teške povrede i život joj je bio u opasnosti. Operisana je u Otropedskoj bolnici na Banjici u Beogradu.

- Kada sam se probudila na Banjici nakon operacije, oko sebe sam videla nesvesna lica, ali, iako se ja nesreće ne sećam, bila sam svesna zbog čeg sam tu gde jesam - priseća se Kristina.

Privatna arhiva

- Prvo poznato lice koje sam ugledala bilo je mog oca, vidno zabrinuto. Nisam ga ništa pitala, sam sam mu pružila ruku, jer je ruka bila jedino što sam mogla da pomerim u tom trenutku… Pružila sam mu ruku i rekla mu da će sve biti dobro - dodaje ova hrabra žena.

- Ubrzo se pojavio i lekar koji je došao da mi saopšti koje su posledice mojih povreda i da zbog preloma kičme ja neću moći da hodam. Nije mi rekao kakve su progoze, samo mi je saopštio da je neko optimlno vreme za rehabilitaciju oko šest meseci i da su prve promene i prvi znaci oporavka ono što će ostati. Ni tog, ni sledećeg trenutka nisam postavljala nikakva pitanja, jer meni je već tog trenutka bilo jasno da ja više neću moći da hodam - priseća se Kristina.

Naj žena/Dejan Briza

- Nijednog trenutka nisam razmišljala kako ću se boriti,, jer sam znala da to moram. Najteže mi je padalo to kako će moji roditelji prihvatiti. Evo šest godina nakon moje saobraćajne nezgode mogu slobodno da kažem da oni to ni dan-danas nisu prihvatili i sebi ne mogu da oprostim tu bol koju sam im nanela iako ne namerno -kaže Kristina i dodaje da ona nije klonula ni jednog trenutka.

- Uvek sam nalazila motiv za borbu. Pre svega to je bila Magdalena, a pored nje je bilo još mnogo razloga, porodica, prijatelji, jednostavno volja za životom. Još tokom perioda rehabilitacije shvatila sam da uvek od goreg može gore i da u moru lošeg uvek možete naći kap lepog - kaže ona.

- Po povratku sa rehabilitacije, prvi cilj mi je bio da se osamostalim i da počnem da vodim brigu o sebi, o Magdaleni. Kada sam nastradala ona je imala samo 14 meseci. To mi je najteže palo, nemoć, i to je često znalo da me poremeti. Jer u tom trenutku nisam mnogo mogla oko nje da uradim - priča Kristina i ističe da joj je u tim trenucma najviše pomogla majka, ali i cela porodica koja joj i danas pruža nesebičnu podršku.

Naj žena/Dejan Briza

- Kada je u pitanju funcionisanje u mom svakodnevnom životu, nisam svojoj porodici dozvoljavala previše da učestvuju i da mi pomažu. Ne zato što sam ponosita, već zato što sam stvarno osećala da mogu. Na rehabilitaciji sam naučila mnogo toga i videla da ljudi, iako su u kolicima, mogu normalno da žive i da obavljaju svoje svakodnevne aktivnosti. Danas mogu da kažem da sam samostalna osoba. Sa ćerkom živim sama i sve svakodnevne aktivnosti obavljam sama. Odvozim je i dovozim u školu, na trening, na privatne časove… Kuvam ručak, mada to češće radi majka, ali vična sam i ja u kuhinji, odlazimo kod prijatelja, posećujemo parkove, volim da kažem da za nas dve ne postoji nemoguće - ističe Kristina.

- Nakon svoje saobraćajne nezgode sebi nisam davala ni vremena ni prostora za razmišljanje, kako ću i šta ću. Težila sam ka tome da sve mogu. Za ono što nisam mogla, nalazila sam sisteme i slobodno mogu da kažem da nema onoga što nisam uradila a da sam želela. Ili sam barem umela da prhvatim da nešto ne mogu da uradim, pa sam nalazila druge načine za to. U mom životu ne postoje barijere, ni kada je roditeljstvo u pitanju, niti bilo koji drugi segment života. Jednostavno, imam bogat i kvalitetan društveni život, volim da se družim, da izlazim, volim da provodim kvalitetno vreme sa Magdalenom, da putujem, radim… Tako da kada bi me neko pitao šta je naveća prepreka u funkcionisanju u invalidskim kolicima, ja ne znam šta bih navela. Sem nekih arhitektonskih prepreka, a i za to se nađu rešenja, nema ničeg drugog - kaže Kristina,

Naj žena/Dejan Briza

- Moj dan, otkako je Magdalena krenula u školu, počinje time da je odvezem u školu, onda nastavljam sa svojim obavezama oko posla, čišćenja kuće, treninga… Ceo dan mi je popunjen i nikada nemam praznog hoda. Ne volim da se odmaram u toku dana, ne osećam potrebu za tim, volim da mi je dan ispunjen. Magdalena i ja imamo svoje rituale. Ona voli da u čestvuje u svemu što ja radim. Ona je jedno razumnno i pametno dete. Voli da mi pomogne da kačimo i slažemo veš, da usisa… Kada odlazimo negde ona hoće da mi spakuje kolica, da to ne radim ja. Mi smo, pored toga što smo majka i ćerka, i dobre durgarice. Njoj moja invalidska kolica ne prestavljaju ništa čudno, ona se mene na nogama i ne seća. Primetila sam da volii da me pokaže kad smo negde zajedno. Verovatno zato što ja vozim automobil, funkcionišem, pa iako je mala, ponosna je na mene - priča Kristina i dodaje da ju je ćerka samo jednom, dok je bila manja, pitala da li će ikada prohodati.

Privatna arhiva

- Rekla sam joj da neću, ali da nas to neće ni u čemu sprečavati, i tako i jeste! Iako sam roditelj ostala dok nisam bila u kolicima, mislim da bih izabrala da budem majka i kao osoba sa invaliditetom. Naravno da nije lako, ali uz podršku porodice, partnera, uopt nije toliko strašna stvar - ističe Kristina.

- Kada bi me neko pitao da nabrojim stvari koje mi teško padaju, jedina stvar je taj 7. oktobar i bol koji sm nanela svojoj porodici. To je jedino što me danas boli, kao i Magdalenini prvi koraci, jer je ona prohodala dok sam ja bila na rehabiitaciji. To su jedine stvari zbogkojih imam knedlu u grlu. Volim da kažem da nemam u životu nikakav problem i da sam dobro - ističe ova mlada hrabra naj mama.

BONUS VIDEO