Ovako je svoju potresnu ispovest počela jedna Amerikanka:
- Ja sam debela. Ali, takođe sam i inteligentna, obrazovana i uspešna. Dok me gledate, ne biste pretpostavili da sam direktorka velike korporacije, da sama podižem svoje dete, da sam preživela transplantaciju bubrega - napisala je za “Hafington post” Ketlin Bruk, direktorka marketinga jedne velike zdravstvene kompanije.
Ova Amerikanka je i pisac, a ovo je njena priča o tome sa čime se sve susreće otakako se ugojila zbog bolesti.
- Vi, verovatno, ne biste rekli da govorim arapski i da sam bila prevodilac tokom arheoloških iskopavanja u Siriji.
Da li biste pretpostavili, dok me gledate, da sam dva puta bila braku, a da sam se bavila atletikom? Imam još mnogo toga zanimljivog da vam kažem, ali zato što sam debela vi nikada nećete saznati te zanimljive stvari o meni.
- Ja, kao i mnogi drugi poput mene, trpim jednu od retkih preostalih prihvatljivih oblika diskriminacije. Neki ljudi mi sude usputnim pogledam i pretpostavljaju da sam glupa, lenja i da jedem čips i sladoled ceo dan. Oni, takođe, mogu pretpostaviti da mi nije stalo do sebe. Oni samo vide salo. Tretiraju me drugačije nego što tretiraju vitke, privlačne žene. Znam to jer nisam debela oduvek.
- Ja sam, takođe, bila nesvesna debelih ljudi, čak sam i radila ovo što sada rade meni, bila sam sklona tim pogešnim, okrutnim procenama drugih osoba, samo zbog njihovog lošeg izgleda. Kada sam živela u drugom telu, nisam znala koliko bi drugačiji bio moj život da sam debela.
Moja transformacija je neverovatna. Od osobe pune samopouzdanja, zabavne, pametne i lepe žena, pretvorila sam se u stidljivu sličnost.
- Nemojte me pogrešno shvatiti – ne želim da budem debela. Stalno sam na dijeti, gledam TV emisije, čitam mnogo o tome kako izgubiti težinu. Imam ličnog trenera. Opsednuta sam brojanjem kalorija. Međutim, zbog operacije koju sam imala, moram da uzimam steroide kako moje telo ne bi odbacilo moj novi bubreg, ja ne mogu smršam.
Ali, nije gubljenje težine nije ono zbog čega sve ovo pišem.
- Ne mogu da verujem koliko se inferiorno osećam. Skoro nevidljivo. Ljudi izbegavaju kontakt očima sa mnom. Često me tretiraju grubo. Živim u svakodnevnom strahu da će opsednutost gubitkom kilograma postati jedino o čemu razmišljam. Bojim se da će moja debljina loše uticati na moj posao, jer ne predstavljam “dobro društvo”. Strahujem da nikada neću pronaći čoveka koji će me voleti zato što više nisam privlačna. Pitam se – da li je ljude sramota da ih drugi vide sa mnom? Da li će neko reći: “Skloni tu krofnu” ili se glasno požaliti što sede pored mene u avionu.
Da li će iko saznati kako sam nekada živela, kakva sam osoba nekada bila? Hoću li imati kome da pričam o mojim avanturama, o ljudima koje sam upoznala? O jahanju konja subotom ujutro pored piramida u Gizi, dok sam kada živela u Kairu, o tome kako izgleda život obolelih od lupusa, ili o tome kako je biti samohrani roditelj…
Kao i drugi koji su diskriminisani zbog boje njihove kože, tako i mene mnogi odbacuju samo zbog debljine. Razlika je samo u tome što postoje zakoni i javna podrška protiv rasne diskriminacije (koja je još uvek veoma rasprostranjena), dok je diskriminacija debelih ljudi društveno prihvatljiva.
Moj san je, naravno, da smršam. Ali, ako ne uspem u tome, da li ćete me i dalje “zaobilaziti”, da li ćete i dalje videti samo moje telo, a ne i mene lično?
