U drugim slučajevima, nečije poslednje reči mogu biti potpuno besmislene! Mnogi svoje poslednje trenutke provedu u potpunoj tišini, okruženi isključivo medicinskim osobljem. Mi, koji na ovom svetu ostajemo često se pitamo šta su naši najdraži mislili ili govorili u zadnjimm časovima.
Jedan korisnik "Reddita" je zato otišao na forum sa ciljem da pita medicinske sestre šta su bile poslednje reči njihovih pacijenata. Odgovori su bili i lepi i neverovatno zastrašujući, neki su čak bili i pomalo duhoviti.
Ovo su neki od njih:
"Imala sam pacijenta čije je pamćenje bledelo godinama. Čudno je to, što neposredno pre nego što pacijent umre, ponekad mu odjednom bude mnogo bolje. U svakom slučaju, mislio je da sam ja njegova pokojna žena. Samo sam ga slušala dok se prisećao veridbe, venčanja, rođenja deteta i drugih uspomena. U jednom trenutku je rekao „Oh! Irena, tu si! Izvini, znaš da moje oči nisu funkcionalne kao što su bile. Pa, hvala vam što ste slušali starca kako priča svoje priče. Nadam se da ćete i vi jednog dana imati sjajne priče. Dolazim, Irena.” A onda je samo izdahnuo. Bio je moj prvi dugogodišnji pacijent".
"Morao sam da kažem svojoj baki da će joj dijaliza obezbediti još samo nedelju dana života i da je njen izbor da pokuša. Bila je u i van svesti u tom trenutku i trenutno je bila u stabilnom stanju. Odjednom me je pitala: "Hoću li umreti?" Ja sam rekao da." Pogledala me je u oči i samo se malo nasmešila i rekla: „Ponekad moraš da uradiš ono što ne želiš. Zatvorila je oči, stisnula moju ruku i spavala dok nije umrla dan kasnije. Kada stvari postanu teške, uvek je čujem kako kaže, „ponekad moraš da uradiš ono što ne želiš“.
"Otprilike 2 minuta pre nego što je moja baka umrla imala je trenutak lucidnosti. Iako je bila dementna godinama, ;inilo se da se svega setila. Otvorila je oči i rekla - Našla sam Džeka. (Moj deda koji je umro osam godina ranije). Onda je umrla"
"Pacijent me je uhvatio za ruku, pogledao me u oči i rekao -molim te ne daj da umrem, imam ćerku“.
"Pacijent o kome sam brinula mesecima se toliko izbezumio, da je uzeo svoju cev za kiseonik i pokušao da me zadavi. Pobegla sam i rečeno mi je da su zbunjenost i agresija uobičajeni kada ljudi umiru, bez obzira na to da mu je potrebna nega.Vratila sma se i nekoliko sati kasnije, i izgledao je tako poslušno i tako poraženo. Oči su mu se napunile suzama dok me je gledao i govorio: „Zaista mi je žao zbog onoga što sam uradio ranije, gospođo, to nisam ja. Tako mi je žao." Rekla sam mu da je u redu i da samo želim da mu bude udobno. Zahvalio mi je i rekao: "Idem kući." Samo je to ponavljao, i zvučalo je tako hitno. "Idem kući, idem kući, idem kući."
"Pre mnogo godina, kada sam bila student, čovek u svojim 40-im je umirao je od raka, a njegova žena koja je jecala i ležala u krevetu pored njega. Pogledao je svoju ženu, koristeći poslednji deo energije koju je imao da joj nežno obriše suze. Skinuo je masku za kiseonik i rekao „ne brini ljubavi, ne plaši se. To je samo smrt” i napustio je ubrzo nakon toga.
"Kada kažem da me je to iskustvo potreslo do srži, zaista to i mislim. Lice tog čoveka mi je ostalo u sećanju. Preminuo je sutradan. Njegov sin je rekao da je stalno pitao gde je Džo. Dala sam otkaz tog dana. Rad u staračkom domu je ukleto mesto. Potreban je poseban tip osobe da biste mogli da gledate kako ljudi umiru oko vas,a on je konstantno izgovarao da je Do na putu i da dolazi po njega.
"Moja mama, ujak i tetka su rekli da je, kada im je deda umirao, stalno govorio ljudima da izbace, „tu ćelavu kučku” iz sobe. Kada bi pitali ko, on bi rekao, „ona koja nosi crni šal, ona stalno kuca na prozor“. Očigledno nikoga nije bilo, ali su oni ubeđeni da je to bila smrt u obliku žene.
