Novi dramatičan događaj u Beogradu podstakao je korisnike društvenih mreža da se ponovo zapitaju kako je moguće da velika grupa ljudi posmatra nasilje ne preduzimajući ništa da pomogne žrtvi.
Na beogradskoj Adi Ciganliji nastao je snimak na kom muškarac fizički nasrće na ženu, a niko na punoj plaži ne pritiče joj u pomoć. Snimak se vrlo brzo proširio društvenim mrežama, a komentari su, kao i brojnim drugim sličnim situacijama, očekivani — "Zašto joj niko nije pomogao?", "Kako mogu samo da gledaju?", "Da sam ja bio tu, ne bi on ovako"...
Ipak, da li biste vi pomogli žrtvi da ste se našli na Adi tog dana?
Ovo nije prvi ovakav slučaj — pre godine, u tramvaju je muškarac seksualno uznemiravao petnaestogodišnjakinju, a ostali putnici su ćutke sedeli pored njih. Kako je ona kasnije ispričala, molila ih je za pomoć, ali oni nisu reagovali, a čak je i sam napadač pre izlaska iz tramvaja rekao putnicima da treba da ih bude sramota.
U istoriji su zabeleženi vrlo ekstremni slučajevi ovakvog fenomena, a pre samo 12 godina u Kaliforniji je čak dvadesetoro ljudi posmatralo kako desetorica muškaraca tuče i siluje devojčicu od petnaest godina čak dva i po sata na zemljištu srednje škole u Ričmondu. Niko nije pozvao nadležne, niko joj nije pritekao u pomoć.
Najpoznatiji ovakav slučaj jeste ubistvo šankerice Kiti Đenoveze u Njujorku 1964. godine, kada za trideset minuta čak 38 njenihi komšija posmatralo kako je Vinston Mozli napada nožem, siluje, uzima novac iz njene torbe i odlazi. Ovaj neobičan slučaj ušao je u udžbenike psihologije kao najčešće navođen primer "efekta posmatrača" ili "apatije posmatrača".
Brojni psihološki eksperimenti koji su sprovedeni nakon ubistva Kiti Đenoveze pokazali su da to da li ćete pomoći osobi u nevolji zavisi od broja prisutnih ljudi — što je više svedoka prisutno, to je manja verovatnoća da će bilo ko od njih preuzeti odgovornost i pomoći žrtvi ili pozvati policiju.Psihlozi Bib Latane i Džon Darli bili su među prvima koji su sproveli istraživanja na ovu temu, još šezdesetih godina prošlog veka. Oni su pozvali studente da odgovore na anketu, nakon čega je prostorija u kojoj su se nalazili ispunjena dimom.
Ipak, uslovi nisu bili isti za sve: neki od studenata bili su sami u učionici, neki su popunjavali anketu u prisustvu grupe kolega, a neki su bili sa psiholozima iz tima koji je sproveo eksperiment i koji su se pretvarali da se ništa ne dešava. Interesantno, oko 75 odsto studenata koji su bili sami u prostoriji prijavilo je dim, u grupi koja je bila u prostoriji s kolegama dim je prijavilo 38 procenata studenata, a od onih koji su bili sa psihilozima prijavilo ga je samo 10 odsto učesnika.
Prisustvo drugih ljudi, naime, u ovakvim situacijama stvara tzv. difuziju odgovornosti, pa svedok ne oseća pritisak da on reaguje jer deli odgovornost sa svima koji su prisutni. Pojedinac je uveren da će neko drugi priteći u pomoć i ne preduzima ništa. Za to vreme, žrtva trpi...
