Za svet je otkrila njihove najveće tajne, koje su neznabošci pažljivo skrivali. Odlomila se, pobegla. Progutali su to nekako, ali više nisu oprostili kad je počela da piše o svojoj povređenosti. Od svog rođenja, Debora Feldman je imala status potčinjene tradiciji Satmar, gde je žena prvenstveno supruga i majka. Mnoge žene Hasidke se s tim slažu. Ali ona nije želela život u kome joj je najveća ambicija bila da udovolji mužu.
Ne veruje svaka žena Hasida ( Hasidizam je jevrejski društveno-religijski pokret) u zajednici Satmar da nešto nije u redu. Neki odaberu ovaj život i nikada se ne kaju zbog njega. Oni veruju da vas jednostavan način života spašava od razvoda i pomaže vam da se vratite korenima.
Ali Debora je osetila da se guši. Pre venčanja koje je porodica dogovorila, nije znala šta je pol. Nije ni slutila da ima pravo da uživa u tome. Njeno obrazovanje se brzo završilo.
U „Neortodoksnoj“ (iz njenih sećanja) heroina po imenu Etsi uči kako da udovolji supružniku, ali samo tokom plodnih dana. Takođe uče da kada imaju menstruaciju, ne sme da mu priđe jer je „prljava“. Štaviše, kada se menstruacija završi, ona mora rabinu da pokaže krpu koju nosi narednih nekoliko dana. Pre venčanja, dobra, poštujuća pravila Hasidka odlazi u mikveh - to jest nešto poput jevrejskog bazena - gde se pere dok ne bude čista.
Nijedna žena nije pokazivala saosećanje zbog toga što nije mogla da ima seks zbog vaginizma, stanja uobičajenog za žene koje su odrasle u veoma verskom okruženju.
Netfliksova produkcija osvojila je srca gledalaca širom sveta. U stvari, prilično ih je potreslo, jer ne znaju svi da u 21. veku postoje zajednice poput Satmara.
Feldman je, govoreći o životu u njoj, mnogo rizikovala. Nakon bekstva iz Viliamsburga, dugo se osećala izgubljeno. U intervjuu za Njujork Tajms priznala je da ju je Berlin, gde je završila, prestravio. Prve trenutke provela je u hotelu koji se nalazio u bivšem jevrejskom okrugu. Jedva je podnela pogled na Spomenik ubijenim Jevrejima. Drugi put joj je bilo malo lakše.
Osetila je posledice opsežnih napora Nemačke da prizna holokaust. Bila je impresionirana otvorenošću grada - koliko je prijateljski nastrojen prema izbeglicama i koliko je poštovao ljudska prava. Ali najviše ju je impresionirao broj knjižara.
Ovde je bilo nemoguće nevideti značaj književnosti. Gde god se okrenula, ljudi su bili zaokupljeni svojim knjigama.
Na kraju svog prvog leta u Berlinu, nije mogla da zamisli da živi bilo gde drugde - Berlin je za mene postao neka vrsta tajnog raja - rekla je. Ranije joj nije bilo dozvoljeno da čita knjige, iako je to ipak činila kada je išla u njujorške biblioteke. "Male žene" i "Ana iz Zelenih zabata" pale su u njene ruke. Nezavisnost i odlučnost naučila je od glavnih likova. Engleski je razumela pažljivo proučavajući kućne spiskove iz kojih se sećala reči poput „pronicljiv“ .
Živi svoj život
Nekoliko godina nakon premijere obe knjige, producent je došao kod Feldmanove da bi svoju priču izneo na mali ekran. Složila se pod uslovom da film neće biti usredsređena samo na nju i da će prikazati iskustva drugih „begunaca“.
Prema njenom mišljenju, razvoj tehnologije pomogao im je da se oslobode. Počeli su da razmatraju drugačiji način života, videći kako drugi žive.
Na pitanje novinara da li i sama veruje u Boga, rekla je da joj to više zapravo nije važno.
- Ne razmišljam mnogo o Bogu. Radije bih sebe nazvala agnostikom jer me ne definiše da li verujem da on postoji ili ne. Živeću tako da moj život bude autentičan - rekla je rekla je Debora.
Uprkos svemu, ona se i dalje oseća povezana sa jevrejskom zajednicom, iako više nije njen deo.
- Judaizam je kulturno veoma bogat, ne samo verski ili duhovno. Imam duboku vezu sa jidišom i verskom umetnošću dostupnom u Evropi - dodla je ona.
Iako svoju prošlost nikada neće ostaviti potpuno iza sebe, uverena je da je zaslužila bolji život i punu slobodu. Tako je zahvalna za svaku priliku koju joj je pružena i za budućnost koju je pružila sinu.
Satmar je jedan od najvećih i najuticajnijih hasidskih pokreta na svetu, broji oko 200.000. ljudi. Debora je rođena i odrasla u Villiamsburgu u Bruklinu, što je zajednici Satmar posebno drago. Ona je odgajana bez majke, sa mentalno bolesnim ocem. Odrasla je u kući bake i deke.
povezane vesti
