O tome svedoči i priča Tanje Vajn, koja je imala samo deset godina kada je prvi put bila seksualno zlostavljana.
- Imala sam deset kada me je silovao prvi put. Nastavio je to da radi do moje četnaeste godine. Tada sam prvi put završila u psihijatrijskoj ustanovi. Bila sam toliko slomljena da su me tri godine hranili na sondu, sa dvadeset sam prvi put pokušala da se ubijem - priča ova hrabra žena čiji je danas cilj da pomogne drugim ženama.
Godinu dana je bila u psihijatrijskoj ustanovi, pokušavajući da se oporavi od pakla koji je doživela kao dete, a kada je saznala da joj je baka, koja joj je bila podrška, preminula, dobila je snagu da se bori i ozdravi.
Sada ima 34 godine, udata je i ima dva sina, a o svojoj prošlosti konačno hrabro govori kako bi pomogla drugima koji su prošli kroz sličnu traumu.
Ona vodi kampanju za poboljšanje dostupnosti testova za bris za žrtve koje su pretrpele seksualno zlostavljanje.
- Ponovo sam izgradila svoj život, imam decu, udata sam, imam posao, ali i dalje sam pod velikim uticajem zlostavljanja koje sam pretrpela kao dete, i biću do kraja života. Pošto znam do kog nivoa zlostavljanje može da utiče na vas, želim iz svog iskustava da pronađem nešto pozitivno, ako to može da pomogne bilo kome u budućnosti, čak i samo jednoj osobi, onda će sve biti vredno truda - rekla je za "The Sun".
Tanja se osećala nesposobnom da priča o zlostavljanju kojem je bila izložena, a patnja u tišini i trauma su učinili svoje.
Ona se priseća: "Nisam mogla da verbalizujem šta se dogodilo, jer je prošlo nekoliko godina, tako da su se sve te stvari dešavale i niko nije znao zašto. U školi sam se predozirala, a oni su morali da zovu hitnu pomoć. Mnogo sam se samopovređivala. Pobegla sam u London, ali me je policija našla i morala je da me vrati. Ljudi nisu znali zašto se ponašamkao tako. Puno mojih prijateljstava je puklo, a onda sam počela da se loše osećam i da odlazim u bolnicu."
Sa 14 godina, teško traumatizovana zlostavljanjem, Tanja je primljena na psihijatrijsko odeljenje u Tauntonu sa složenim PTSP-om, anoreksijom nervozom i hroničnom depresijom.
- Pošto sam dugo bila u bolnici, retko ko je ostao sa mnom u kontaktu. Imam možda dva ili tri prijatelja koji su ostali uz mene kroz sve to - ispričala je Tanja za "The Sun".
Kako su se njene bolesti pogoršavale, premeštena je sa 15 godina u bezbednu jedinicu u Slou, 150 milja daleko od prijatelja i porodice.
Tamo su je hranili na sondu tri godine jer su se njen PTSP i anoreksija pogoršavali.
- Bilo je mnogo traumatično... U bolnici su rekli da je to najgori slučaj posttraumatskog stresnog poremećaja koji su ikada videli kod deteta. U Plimutu je bila tu mamu koja je mogla da dođe u posetu. U obezbeđenim jedinicama morate da se istuširate i da odete u toalet sa dve osobe koje vas posmatraju. Lišeni ste svakog dostojanstva. To zaista nije bilo prijatno niti korisno iskustvo. Mislim da su verovatno učinili više štete nego koristi - priseća se Tanja.
Posle sedam godina boravka u više duševnih bolnica, Tanja je u dvadeset i prvoj godini dostigla vitalnu prekretnicu u svom oporavku.
Njena baka Džojs je preminula, a Tanju je ostala užasnuta što nije mogla da je vidi jer je bila u bolnici.
- Smrt moje bake me je zaista podstakla da pokušam da ozdravim i da mogu da vidim ljude koje sam volela pre nego što je za to bilo prekasno.
Nakon šest meseci na rehabilitaciji, odlučila je da "uloži naporan rad" kako bi obnovila svoj život. Vratila se porodici, a zatim je upisala koledž i studirala brigu o deci.
- Bilo je neverovatno teško jer sam "napustila" svet sa 14 godina, a onda sam provela sedam godina na toliko lekova da je bilo tako teško da se integrišem u život. Bila sam kao dete u telu odrasle osobe.
Preko Fejsbuka se spojila sa budućim mužem Nejtanom, a njih dovje su zajedno išli u istu srednju školu, ali su kao tinejdžeri imali malo kontakta.
- Kada sam napustila rehabilitaciju, vratila sam se na društvene mreže i počela da se povezujem sa ljudima iz škole. Nejtan i ja smo bili u istom razredu, ali on nije ni shvatio da sam napustila školu. Počeli smo da razgovaramo i počeli da izlazimo.
Nejtan i Tanja su se venčali 2014. godine i sada imaju dva sina od šest i devet godina. Nejtan je njena ogromna podrška.
- Prihvatio je moju prošlost za koju mislim da je užasna. On zna sve što je prilično teško da se čuje, ali me je prihvatio sa svim ovim ožiljcima. Voli me onakvu kakva jesam, što je neverovatno.
Trauma kroz flešbekove
Dok je Tanja radila na lečenju traume iz detinjstva, interni pregledi, poput testova mrlja, predstavljali su značajan izazov.
Nakon što je svoj prvi pregled odlagala godinama, pronašla je hrabrost da zakaže pregled u svojim kasnim 20-im godinama.
Odlagala sam to godinama dok se jedan od testova moje prijateljice nije vratio sa abnormalnim rezultatima ćelija. Kada sam otišla na testove, imala sam flešbekove. Drhtala sam i plakala, a medicinska sestra je rekla: "Šta se dešava?" Objašnjavanje je bilo traumatično - to je razgovor koji ne želite da vodite u tom trenutku. Jedna od tri žene je bila seksualno zlostavljana u nekom trenutku svog života, a posle mog poslednjeg pregleda osećala sam se toliko snažno zbog toga da sam pomislila da moram da pokušam da uradim nešto da napravim promenu.
Promena
Sada je Tanja pokrenula peticiju za poboljšanje dostupnosti testova mrlja za žrtve zlostavljanja širom Ujedinjenog Kraljevstva.
Nada se da će da ubedi NHS da promeni svoj sistem zakazivanja pregleda, tako da postane obavezno da se pita svaka žena koja zakaže bris, da li je prošla kroz neku traumu.
To znači da bi medicinska sestra ili praktičar koji rade test moraju da budu svesni prošlosti pacijenta i da budu u stanju da udovolje njenim potrebama.
- Ovako ne morate ni da razgovarate ako ne želite. Sestra bi bila svesna da će vam možda trebati malo dodatnog vremena ili samo ljubazna reč, a to bi moglo mnogo da se promeni - prenosi "The Sun".
