Suprug me je napustio kada sam se najmanje nadala. Uzeo je svu ušteđevinu i otišao sa ljubavnicom, ostavljajući me samu u iznajmljenom stanu sa šestomesečnom bebom. Kada je moja svekrva saznala za sve, pojavila se na vratima. Spremila sam se na kritike, ali ona je samo rekla:
„Spakuj stvari, uzmi dete. Ideš sa mnom.“
Naše odnose nikada nisam smatrala toplim, više su bili hladni i pristojni, pa je njen gest bio potpuni šok. Bila je jedina koja je stala uz mene, dok čak ni moja rođena majka nije imala mesta za mene i dete.
Odvela nas je u svoj stan i dala nam najveću sobu, sebe smestivši u najmanju. Kad sam pokušala da protestujem, samo je namignula:
„Tebi i maloj treba više mesta. Ja sam se načekala po ćumezima.“
Kuvajući mi ručak i pripremajući sve za bebu, pokazala je brigu bez pitanja i bez osude. Tada sam joj prvi put rekla „hvala“, a ona je samo odmahnula rukom:
Iz dana u dan otkrivala sam da iza njenog hladnog izraza stoji žena velikog srca. Čak je predložila da proda stan ako nam ovaj ne odgovara — samo da bih ja i ćerka bile bolje smeštene. Njena pažnja i podrška duboko su me pomerile; po prvi put sam osetila da neko brine o meni iskreno i bez interesa.
Kad sam jednog dana pukla i zaplakala, zagrlila me je i tiho rekla:
„Znam šta znači ostati sama s bebom. I mene je muž ostavio kad je tvoj muž imao osam meseci. Ne dam da tebe to zadesi.“
Šest meseci kasnije, moj muž se pojavio na vratima sa novom devojkom. Njena reakcija bila je hladna i odlučna:
„Nema mesta. Ovde živi tvoje dete i žena koju si opljačkao. A ti, devojko… pazi da se tebi isto ne desi.“
Zalupila je vrata i vratila se mućenju fila za tortu, kao da ništa nije bilo. Uprkos svemu, nisam mogla da ne osetim koliko je jaka i brižna.
Danas moja ćerka ima sedam godina. Njena baka joj plete pletenice, čuva je kad god treba.Svi mogu da veruju u predrasude o svekrvama, ali moja — ona je moj anđeo čuvar. Da nije bilo nje, ne smem ni da zamislim gde bismo dete i ja završile.
