„Pre nego što sam se udala, bila sam vesele naravi, uvek spremna na šalu i flert. Pre Bojana, mog sadašnjeg supruga, imala sam jednog dečka koji se preselio u Sarajevo i mnogo sam patila zbog njega. Kad je Bojan počeo da se udvara, osećala sam se sputano i želela sam da pobegnem. Živimo u maloj sredini, takve stvari su bile sramotne, ali ne retke.
Pobegla sam s jednim čovekom iz drugog sela. Bilo je divno – otišli smo u Beograd, izlazili, smejali se. Ipak, Bojan se pojavio, molio me da se vratim, govorio da me voli i da sam njegova.
Vratila sam se. Vratila sam se zbog sramote i shvatila da s njim mogu da ostarim, a da ne budem odbijena. Imala sam tada oko 25 godina. U to vreme nisam imala mnogo svesti o posledicama svojih postupaka. Koliko god da smo imali nezaštićenih odnosa, nisam ostajala trudna. Bila sam očajna, a Bojan se distancirao. Postali smo gotovo prijatelji.
U međuvremenu je počeo rat i u naše selo su došle izbeglice – među njima i moja prva, najveća ljubav. Taman u tom periodu, Bojan i ja smo se venčali. Noć pred svadbu, spavala sam s njom da je ne zaboravi i da mi oprosti što ga nisam čekala. I nastavili smo da se viđamo, iako sam bila u braku.
Negde 1995. godine ostala sam trudna i rodila sina. Nikome nisam rekla ko je pravi otac, mislila sam da niko ne zna.
Kako je sin rastao, sve više je ličio na moju prvu ljubav. To je primetila i Bojanova sestra. Počela je da me ignoriše i nipodaštava, ponašala se kao da ne postojim. Bolelo me je, ali sam se maksimalno posvetila sinu. Danas je on sjajan momak.
Moj muž je godinama bio bolestan, a nedavno je saznao da je neplodan. Tog dana, sećam se, sedeo je ispred kuće i ćutao. Rekla sam mu sve, a on je rekao da mi je sve oprošteno. Plakali smo dugo… i konačno se pomirili.
Ali onda je počeo horor – njegova sestra i porodica počeli su da ignorišu mene i našeg sina, ponašajući se kao da ne postojimo.
Ova tajna me razdire godinama, ali naučila sam da se borim za ljubav i porodicu, bez obzira na sve prepreke.“
povezane vesti
