Sredina je poslepodneva, a Ana Posi, vlasnica bara Central u Nebiunu, malom mestu uz obalu jezera Mađore na severu Italije, služi kafu od 7 ujutro. Njena radna smena traje do 7 uveče. To je prosečan radni dan za barmena, odnosno baristu u Italiji, ali Possi je u jednom ključnom pogledu daleko od proseka: sa svojih 100 godina, ona je najstarija barista u zemlji. Ova stogodišnjakinja, kojoj je nedavno dodeljena počasna titula komandantkinje Republike, dobro je poznato lice redovnim gostima koji su svoje živote proveli uz njen kafić, koji je kroz godine prešao put od modernog do vintaž stila.
„Uvek radim – nedeljom, za Uskrs, Božić. Nikad nisam na odmoru“, kaže ona. Ovo je rutina koju Posi praktikuje od 1. maja 1958. godine, kada je sa svojim mužem otvorila bar, služeći gostima espresso i kapućino. Alkoholna pića su dodata na jelovnik 1971. godine, kada je par kupio licencu, piše Guardian. Ipak, džuboks je bio taj koji je privlačio goste. Bar Central bio je mesto za izlazak, a klijentela je dolazila izdaleka. Dolazili su ovde da se druže, da plešu. Imali smo i sto za stoni fudbal, bili smo najmoderniji bar u gradu“, priča Posi. Nakon što je njen muž preminuo 1974. godine, posvetila je svoj život odgoju njihove dvoje dece, ali i baru.
SVAKA ŽENA TREBA DA ZNA
SARME IZ RERNE Slasne i preukusne, postaće vaš novi omiljeni način spremanja
CRVENI ROLAT Neodoljivo predjelo koje prvo nestane sa slavske trpeze, a ukusa koji priča priče
BAJADERA BOMBICE Omiljeni desert na drugačiji način, prste da poližete
Posao je pokreće
Sve je videla u poslu i porodici. „Otkad je tata umro, nikada nije želela novu vezu. Fokusirala se na nas i posao“, kaže njena ćerka Kristina. Ana opisuje decenije od 1960-ih do 1980-ih kao „najlepše godine“ u istoriji bara. Među poznatim gostima tih godina bili su fudbaleri AC Milana Đani Rivera i Falvio Kolovati. Ipak, nije osoba koja voli nostalgično razmišljati o prošlosti. Džuboks je možda nestao, ali sada bar ima policu s knjigama gde gosti mogu razmenjivati knjige i čitati uz kafu. Ako svrate nedeljom, mogu dobiti komad domaće pite od jabuka.
„Budući da još uvek služim, danas nas poznaju kao starinski bar“, kaže Ana. Ipak, bar ima i računar koji koristi svako jutro kako bi pročitala vesti i pratila berzu. „Čitam sve. Još uvek želim učiti i bolje razumeti stvari“, rekla je. Njena redovna klijentela uglavnom se sastoji od penzionera iz grada koji ponekad dolaze samo da porazgovaraju s njom. No, medijska pažnja povodom njenog stotog rođendana, koji je proslavila 16. novembra, donela je talas novih gostiju iz drugih mesta.
Ne odustaje
„Ljudi stalno dolaze... Ljudi dolaze da me upoznaju, jer im je teško da poveruju da još uvek radim. Kad odu, odu srećni i puni energije – ne znam šta je to što im prenesem“, kaže. Veruje da je upravo društvo drugih ljudi ključno za njen dug život. „Ne želim biti melankolična. Želim da živim, želim da budem među ljudima“, rekla je dalje. Nema nameru da prestane da radi u skorije vreme. „Nastaviću dokle god mi zdravlje to dozvoljava“, kaže, dok mladima savetuje da „izaberu posao koji vole“.
