Prizor koji smo tamo zatekli je bio zastrašujući, kao iz nekog horor filma. Na samom izlasku iz automobila, u vazduhu se osetio dim koji je izbijao i dalje i isparenja od preostalih čađavih bara, a lica nesrećnih ljudi, koji su preko noći ostali bez svog parčeta hleba i bez svega što su godinama stvarali nas je ostavio bez teksta.
Većina Kineza je i dalje vredno radila oko tržnog centra. Sa tugom u očima su gledali svoje lokale, neki su čak ulazili u ovu sada ruševinu kako bi proverili da li je nešto ostalo nespaljeno, a neki su po jakom suncu i onom isparenju, pomešanim sa mirisom paljevine, pokušavali da prebroje ono što im je od robe ostalo.
Svuda okolo je bila razbacana preostala roba koju su vlasnici lokala uspeli da izvuku dok je zgrada bila u plamenu.
Kada smo se uputili malo dalje od automobila, naišli smo na ekipu vatrogasaca koji su dežurali kako se vatrena stihija ne bi opet pojavila. Sa gornjih terasa je i dalje kaljala voda, a pod u prizemlju su prekrivale ogromne bare i čađ, ispražnjeni aparati za gašenje požara, pale grede i kablovi koji vise.
Tačnije, izgorelo je pola Kineskog tržnog centra, vatrogasci su uspeli da obuzdaju plamen pre nego što je zahvatio i drugu stranu zgrade.
Kako su nam vlasnici lokala rekli, nije tačno poznato zbog čega je došlo do plamena, ali kako se spekuliše, možda je ekplodirala plinska boca u gornjem delu zgrade.
Umorni Kinezi, prljavi od čađi neumorno su pokušavali da srede oko što je ostalo od donjih lokala.
Jedna žena je posle duge i burne ležala na ceradi pored kombija.
Na naša pitanja su samo spuštali glave i niko od njih nije hteo ništa da komentariše. U cilju im je samo da se što pre vrate na staro.