Septembar kod nas ima svoj miris.

Neko će reći da miriše na kišu i hladnija jutra, ali meni prvo na pamet padne pečena paprika.

Onaj miris koji se uvuče kroz otvoren prozor, širi iz komšijskog dvorišta i odmah vam kaže da je počela sezona zimnice. Negde već pucketa vatra, negde se pune gajbe, a negde se domaćica već pita zašto je opet kupila toliko paprika kad zna koliko je posla čeka.

I upravo tu cepkani ajvar ima veliku prednost.

Nema mašine za mlevenje, nema one ogromne količine sudova i nema osećaja da ste ceo dan proveli samo uz jednu šerpu.

A ukus?

Ako volite pečenu papriku, moguće je da će vam se ova varijanta dopasti čak i više od klasičnog ajvara.

Kod cepkanog ajvara paprika ostaje paprika.

Ne pretvara se potpuno u glatku smesu, već u tegli ostaju mekani, nepravilni komadi koji se lepo osećaju pod zubima. Upravo zato deluje malo domaćinskije, rustičnije i nekako više kao ono što biste jeli uz vruć hleb dok se još nije ni potpuno ohladilo.

Za ovu količinu potrebno je oko pet kilograma crvenih, mesnatih paprika, pola litra ulja, nekoliko kašika sirćeta, malo šećera i soli, a ako volite jači ukus, možete dodati beli luk i jednu ili dve ljute papričice.

Ali nemojte odmah da vadite mašinu za mlevenje.

Ovde vam neće trebati.

Sve počinje od dobre paprike

Ko pravi zimnicu zna da pola ukusa zavisi od toga kakvu ste papriku kupili.

Treba da bude crvena, zrela i mesnata.

Operite je, osušite i ispecite kako ste navikli – na plotni, roštilju ili u rerni.

I ne žurite sa skidanjem kožice.

Čim paprike ispečete, stavite ih u veću posudu i poklopite. Dok stoje tako potparene, kožica će omekšati i mnogo lakše se skidati.

To je jedna od onih sitnica koje vam kasnije uštede pola živaca.

Kada se paprike prohlade, očistite ih od kožice, peteljki i semenki.

A onda kreće najlakši deo.

Svaku papriku rukama pocepajte na trake.

Ne moraju da budu iste veličine.

Štaviše, lepše je kada nisu.

Cepkani ajvar i treba da izgleda kao nešto što je pravljeno kod kuće, a ne kao savršeno glatka industrijska smesa.

Šerpa, ulje i strpljenje

U veću šerpu sipajte oko 500 mililitara ulja i zagrejte ga, pa dodajte cepkane paprike.

Nemojte pojačavati vatru misleći da ćete tako završiti brže.

Kod zimnice to uglavnom završi tako što nešto uhvati za dno baš kad okrenete leđa.

Neka paprika lagano krčka.

Povremeno je promešajte drvenom varjačom i pustite da višak tečnosti polako ispari.

Kada počne da se zgušnjava, dodajte jednu kašiku šećera, dve do tri kašike sirćeta i so prema ukusu.

Ako volite beli luk, sitno iseckajte dva ili tri čena i ubacite ih pred kraj.

A ako kod vas ajvar nije ajvar dok malo ne „pecne“, dodajte i ljutu papričicu.

I tu već kuća počinje da miriše kako treba.

Ne mora da se kuva satima

To je još jedna stvar zbog koje ljudi vole ovu verziju.

Cepkani ajvar obično ne zahteva sate stajanja kraj šporeta.

U zavisnosti od paprika, trebalo bi da mu bude dovoljno između 45 minuta i sat vremena da se lepo ukuva.

Najbolji znak da je blizu kraja nije sat.

Varjača je.

Kada njome povučete po dnu šerpe i ostane trag koji se ne zatvori odmah, ajvar je već dovoljno gust.

Nemojte ga prekuvati.

Poenta je da ostanu oni lepi komadi pečene paprike.

Najteži deo je da sačekate zimu

Tegle dobro operite i sterilišite, a ajvar sipajte dok je još vruć.

Zatvorite ih i ostavite da se polako ohlade.

I onda, naravno, dolazi deo u kojem svi kažemo da je to „za zimu“.

A prva tegla se otvori već za nekoliko dana.

Jer teško je odoleti kada imate svež hleb, malo sira i ajvar koji još miriše na pečenu papriku.

I iskreno, meni je upravo tako i najbolji.

Bez velikog ručka, bez posebnog povoda.

Parče hleba, sir i puna kašika ajvara.

To su one jednostavne stvari zbog kojih shvatite zašto se svake godine ponovo uhvatimo iste priče sa paprikama, teglama i šerpama, iako smo se prethodne jeseni zakleli da „sledeće godine pravimo manje“.