Kad čovek ostari, najviše želi da zna da neće ostati sam kada više ne bude mogao sve kao nekada. Baka Ruža je mislila da je upravo to obezbedila kada je sa nećakom sklopila ugovor o doživotnom izdržavanju.

Verovala mu je dovoljno da mu poveri ono što je godinama stvarala. Čak je, kako kaže, na njega prenela i grobno mesto, dok mu je njen pokojni suprug ranije pomogao sa čak 10.000 evra kada je kupovao stan.

Nisu, tvrdi, zauzvrat očekivali bogatstvo.

Samo da ih se ne zaboravi.

Ali upravo to se, prema njenim rečima, dogodilo.

„Verovala sam da će se brinuti o meni“

Ruža kaže da je ugovor sa nećakom sklopila jer je bila uverena da će joj on biti oslonac kada ostari.

„Sa nećakom sam sklopila ugovor o doživotnom izdržavanju jer sam verovala da će se brinuti o meni. Na njega sam prenela i grob. Moj pokojni suprug mu je, kada je kupovao stan, dao 10.000 evra. Nismo tražili ništa posebno, samo malo zahvalnosti i pošten odnos“, ispričala je.

U početku verovatno nije ni pomišljala da bi njihov odnos mogao toliko da se promeni.

Međutim, nakon sklapanja ugovora, tvrdi da je nećak počeo sve ređe da se javlja, a zatim je gotovo potpuno prestao da odgovara na njene pozive.

Najgore je došlo nakon smrti njenog supruga.

Tada je Ruža ostala sama.

I upravo u trenutku kada joj je pomoć najviše bila potrebna, čovek na kojeg je računala više nije bio uz nju.

Jedna poruka posebno ju je pogodila

Kako priča, nećak je danas u znatno boljoj finansijskoj situaciji, ali to nije promenilo stvari.

Od njega, tvrdi, nije dobijala pomoć koju je očekivala.

Umesto toga dobila je poruku da, ako joj ugovor više ne odgovara, može slobodno da ga raskine.

Ali za Ružu to nije nešto što može jednostavno da pocepa i baci.

„Taj ugovor nije samo komad papira. Upisan je kao teret u zemljišnim knjigama. Zbog svega se osećam nemoćno. On ima obavezu prema meni, ali ne vidim da želi da je ispunjava“, tvrdi ona.

I upravo je tu, kaže, najveće razočaranje.

Ne samo u ugovor.

Već u čoveka.

„Ceo život sam radila, a sada nemam ko da mi pomogne“

Kada je ostala bez supruga, svakodnevica je postala mnogo teža.

Stvari koje su se ranije rešavale udvoje sada su ostale samo na njoj, a godine su učinile svoje.

Ruža kaže da joj najteže pada što je verovala da se na vreme pobrinula za svoju starost.

„Umesto sigurnosti koju sam očekivala, dočekali su me ignorisanje i ravnodušnost. Ceo život sam pošteno radila i stvarala, a sada kada sam stara, nemam nikoga ko bi se pobrinuo za mene“, rekla je.

U njenom slučaju posebno boli činjenica da poverenje nije bilo samo na rečima.

Porodica je nećaku već pomagala.

Pokojni suprug dao mu je 10.000 evra za kupovinu stana, a Ruža mu je kasnije poverila i ono što bi trebalo da mu pripadne nakon njene smrti.

Zbog toga danas ne govori samo o novcu i imovini.

Govori o osećaju da ju je izneverio neko koga je smatrala svojim.

Ugovor koji je trebalo da joj donese mir postao joj je najveća briga

Ugovor o doživotnom izdržavanju upravo bi trebalo da služi tome da starija ili nemoćna osoba ima nekoga ko će se o njoj brinuti, dok druga strana zauzvrat stiče pravo na ugovorenu imovinu pod uslovima koje propisuje zakon i sam ugovor.

Važno je, međutim, razlikovati doživotno od dosmrtnog izdržavanja.

Kod doživotnog izdržavanja imovina po pravilu prelazi na davaoca izdržavanja tek nakon smrti osobe o kojoj se brine, dok je kod dosmrtnog ključna razlika u tome što se prenos imovine može dogoditi još za života primaoca izdržavanja.

Upravo zbog toga stručnjaci godinama upozoravaju starije ljude da ovakve ugovore nikada ne potpisuju na brzinu i da pre potpisa tačno utvrde šta druga strana mora da im obezbedi.

Nije dovoljno napisati samo da će se neko „brinuti“.

Mnogo je sigurnije precizirati šta to konkretno znači - hrana, lekovi, odlazak kod lekara, pomoć u kući, plaćanje računa, novčana pomoć, smeštaj ili organizovanje sahrane.

Što je više stvari ostavljeno nedorečeno, veća je mogućnost da kasnije počnu problemi.

Ružina priča je upozorenje mnogima

Za baku Ružu najteži deo više nije pitanje koliko nešto vredi.

Ona kaže da joj najviše nedostaje ono zbog čega je ugovor uopšte napravila - osećaj da postoji neko koga može da pozove kada joj zatreba pomoć.

Jer stan, novac i imovina mogu da se napišu na papiru.

Poverenje ne može.

A kada ga jednom date nekome iz svoje porodice, poslednje što očekujete jeste da ćete jednog dana telefon držati u ruci i čekati poziv koji ne dolazi.