Isidora Dankan i Sergej Jesenjin su imali specifičnu, intenzivnu i neobičnu vezu koje je počela 1921. godine u ateljeu njihovog zajedničkog prijatelja, slikara Alekseja Jakovljeva.
Isidora je rođena u San Francisku i kao jako mlada je počela da se bavi plesom. Smatra se "majkom modernog plesa" jer je još tada pod uticajem filozofije Ničea uvela u svoje pokrete nove i savremene performanse.
Ona je postala umorna od evropske buržoazije i jednom je dobila poziv Vladimira Lenjina, koji je bio ljubitelj njene umetničke ekspresije, da dođe u Moskvu i otvori školu plesa.
Tada kada je prihvatila ponudu, Isidora je imala 44 godine i nije poznavala nijednog Rusa.
Ovo se ispostavilo kao sudbinska odluka jer je čuvena Isidora upoznala 25-godišnjeg siromašnog pesnika Sergeja Jesenjina. Jesenjin je nakon svoje dve objavljene knjige postao poznat, a njegova romantična duša je upravo i tražila osobu kao što je Isidora, koja je bila starija 18 godina od njega.
Pesnik je podržavao boljševike, ali je ubrzo postao razočaran i kritikovao je vlast u svojoj poeziji, te je nakon venčanja 1922. pravio društvo svojoj ženi na putovanju po Evropi i Sjedinjenjim Američkim Državama. Ovaj par je teško prevazilazio jezičku barijeru, iako su njihove misli i ideje u početku bile jako slične. Međutim, njihov umetnički pojam života nije bio dovoljan da održi ljubav.
Brak im se zasnivao na skandalima, a okončan je naredne godine po povratku u Rusiju. Nakon burnog braka, Jesenjin je postao čudan čovek, odan alkoholu i duboko pomućenog razuma.
Ovaj intrigantni par završio je tragično, baš kao i njihova ljubavna priča. Sergej Jesenjin je u nedostatku mastila svoje poslednje stihove "До свидания" pisao svojom krvlju, a sledećeg dana je pronađen mrtav, 1925. godine u jednom hotelu. Isidora Dankan je nastradala 1927. tako što joj se tokom vožnje dugi crveni šal upleo u točak vozila i ugušio je.
Iza njih su ostali mnogobrojni stihovi i citati koji opisuju fatalan i tragičan odnos dvoje ljudi.
Divna je... kako nežno miluje moju kosu. Koliko toplote i ljubavi isijavaju njene oči, njen glas, njene ruke, usne!
Njegove usne... čisto plavetnilo očiju... Kako je prekrasno građen! Kako su proporcionalne linije njegovog tela!
Kako je ona prekrasna! Boginja! Bronzana boginja!... Šta je to sa mnom? Šta me to privlači! Vuče me kao u vrtlog!
Kako je mlad! Moj bog! Koliko je mlađi od mene? Ako je... Godine i duša nisu uvek vršnjaci... A njegova duša... O kako je ona duboka... kao jama! On me privlači! Nemam snage da se suprotstavim!
Njihova priča ostala je do danas kao primer fatalne i neprolazne ljubavi ili, kao što je i sam Jesenjin rekao, njegovo srce zauvek je ostalo kod te "gipke, lakonoge breze", kako je nazivao Isidoru.
BONUS VIDEO