Kneginja Milica, (u SPC imenovana kao monahinja Jevgenija), je predala dušu Gospodu jesenjeg nada 1405. godine u svojoj zadužbini Ljubostinji, sagrađenoj iste godine kada je i preminula.
Sa molitvenikom u ruci, u tim poslednjim trenucima, pored nje je bila Jefimija, supruga despota Uglješe Mrnjavčevića poginulog u bici na Marici 1371. koja joj je i sklopila oči. Slavna kneginja, u tom času monahinja Jevgenija, proživela je, kažu svetački spisi, oko 70 godina.
U bolu i tišini despot Stefan Lazarević je sahranio majku. Kraj njega je bila supruga Jelena i brat Vuk Lazarević.
Po zvanju je Milica kneginja. Međutim, posle Kosovske bitke ova vladarka je uspela da stvori svevremenski kult kako sebe, tako i svog supruga slavnog kneza Lazara. Naučnici smatraju da je i teritorija kojom je upravljao prvo njen muž, a potom i ona, bila dostojna zvanja carice. Tragična pogibija kneza Lazara na Kosovu vinula ih je u besmrtnost i dodelila im je najviše, carsko zvanje i to prema crkvenim spisima.
Kad joj je muž 1389. poginuo u Kosovskoj bici, Milica je upravljala narodom i državom, jer su joj sinovi bili još deca. Za srpsku državu su to možda bila i najteža vremena ikada. Njen stariji sin Stefan je postao vladar tek kad je odrastao. Tek onda Milica odlučuje da napusti državne poslove. Osnovala je manastir Ljubostinju, i sa rođakom Jefimijom odlučila da pokrene prvu žensku školu unutar manastira. Osim opismenjavanja, Milica i Jefimija su mladim Srpkinjama držale časove šivenja, pletenja, kuvanja, slikarstva... Osposobljavale su mladi i ženski naraštaj da nauče svašta da rade, pa i da zarade u tim teškim vremenima.
U Ljubostinji se zamonašila i dobila ime Evgenija. Pred smrt primila je monaški zavet velike shime i dobila novo ime Efrosinija.
Posle velike tragedije srpskog naroda i poraza na Kosovu 1389, gde je zajedno, sa svim svojim vitezovima i vojskom, poginuo i srpski knez Lazar, Milica je (iako joj je nuđeno da sa decom ode da živi u Dubrovniku) izabrala teži put - ostala je u Srbiji, izranjavanoj, opusteloj i opustošenoj od pogibije i haranja koje su činili Turci u svom osvetničkom pohodu.
Suočena sa propašću srpske države, sa nejasnom vizijom budućnosti koja joj je donosila više strepnje i straha nego nade, kneginja Milica je bila prinuđena da se, pored majčinskih briga i obaveza (njeni sinovi su bili još uvek maloletni), posveti državničkim poslovima, gde je, iako u veoma nepovoljnim i teškim okolnostima, iskazala izuzetnu mudrost. Uvidevši, naime, da, nedugo posle kosovske tragedije (samo tri meseca posle bitke), ugarski kralj Sigismund posle dužih priprema sprema napade na Srbiju, Milica prihvata savez sa Turcima. Uz njihovu pomoć, uspelo joj je čak da povrati predele koje je ugarski kralj osvojio.
Cena kojom je srpska kneginja platila ovaj savez bila je prevelika. Pored vazalnog odnosa Srbije u odnosu na Tursku, značila je i njenu veliku ličnu žrtvu. Svoju najmlađu ćerku, Oliveru, morala je da uda za turskog sultana Bajazita.
Pre nego što je monaškom rizom zamenila haljine narodu omiljene vladarke, Milica je sazvala sabor na kome je predala vlast svom sinu Stefanu.
Pored mudrosti stratega i vladarke, Milica je posedovala i dokazala mudrost roditelja, mireći svoje na krv oko vlasti zavađene sinove, što joj je i uspelo posle istinskog podviga. Po ciči zimi, u već poznim godinama svog života odlazi u Svetu Goru, ne bi li sprečila sukob svojih sinova Stefana i Vukana.
Među brojnim njenim po hrabrosti zabeleženim podvizima ostaće njeni odlasci u Carigrad, caru Bajazitu, svom zetu, prvi kada odlazi da spase od sigurne smrti svog sina Stefana (Bajazit je pripremao njegovu likvidaciju), i drugi, kada od istog tada moćnog i oholog vladara moli mošti svete Petke, koje iz Vidina prenosi u Srbiju kao zalog spasenja svoje zemlje.
Ostala je do dan danas najvoljenija srpska carica Milica.
BONUS VIDEO
