Balašević je preminuo u Kliničkom centru Vojvodine, u 67. godini. Njegova iznenadna smrt potresla je čitav jugoslovenski prostor, ono što se danas naziva "regionom", i šire od toga.
Građani su se danima opraštali od kantautora koji je svojom muzikom obeležio živote generacija ljudi na ovim prostorima. O njegovoj smrti i višednevnoj javnoj žalosti izveštavali su i svetski mediji.
U moru stihova
Balašević je rođen 1953. godine u Novom Sadu i svoj život je proveo u ulici Jovana Cvijića. Nakon što je napustio gimnaziju, 1977. godine započeo je muzičku karijeru sa grupom Žetva, sa kojom snima "U razdeljak te ljubim", koja odmah postaje hit.
Poslednji album objavljuje 2004. pod nazivom "Rani mraz", a na njemu se zabeležene pesme kao što su "Aco-Braco", "Čivutski vrt", Ja Vas, kanda, znam?", "Tvoj neko" i druge. Balašević je tu zastao sa albumima, napravivši višegodišnji pauzu sa objavljivanjem novih pesama, a onda je "grunulo ko grom" i poznati kantuatur se vratio sa pesmom "Osmeh se vratio u grad". U godinama nakon toga Balašević će u nekoliko navrata objaviti pesme koje će zabeležiti milionske preglede, poput "Unikatna", "Duet", "Mala vidra".
U situaciji kao iz devedesetih našao se još jednom 2017. godine, kada je objavio svoju poslednju društveno angažovanu pesmu "Dno dna". Ova pesma bila je puštana tek na nekoliko radijskih stanica u Srbiji.
Dobitnik je brojnih priznanja, a ostaje zapisano i to da je Balašević prvi dobitnik Februarske nagrade Grada Novog Sada. Poslednji koncert u Novom Sadu održao je na Bogojavljensku noć 2020. godine.
U mirnoj luci
Balaševićeva smrt je potresla veliki broj ljudi i samo nekoliko sati nakon što je objavljeno da je preminuo, građani su počeli da se okupljaju ispred njegove porodične kuće na Salajki i u centru grada, na Trgu slobode. Na centralnim gradskim trgovima počeli su da se okupljaju i ljudi u Zagrebu, Sarajevu, Podgorici i drugim gradovima.
Opraštanje od Balaševića nastavilo se i u danima nakon njegove smrti. Gradska kuća u Novom Sadu bila je u mraku, a sa razglasa su se puštale njegove pesme. Balašević je sahranjen u nedelju, 21. februara, na Gradskom groblju u Novom Sadu, uz prisustvo porodice i tamburaša. Tog dana proglašen je dan žalosti u Novom Sadu.
Njegova smrt izazvala je brojne reakcije. Po rečima pisca, dobitnika NIN-ove nagrade, Dragana Velikića, "Balašević je i kao umetnik, i kao čovek, vrednost po sebi. Etalon".
Rade Šerbedžija, koji je glumio u Balaševićevom "Ranom mrazu", poručio je da postoje apsurdne smrti sa kojima čovek ne može da se pomiri, objasnivši da se oseća isto kao kada je preminuo Arsen Dedić.
"Bio je mudrac. I uz sve to bio je veliki čovek. Hrabar kada je trebalo biti hrabar. Rekao je ne ratu. Rekao je ne nasilju, i ovome treba odati svako priznanje i čast", rekao je u februaru prošle godine poznati glumac.
Rok kritičar Peca Popović rekao je da Vojvodina bez Balaševića neće biti ista, dok je Duško Vujošević kako mu je žao "nenapisanih stihova". Od njega se oprostio i patrijarh Porfirije, uputivši saučešće Balaševićivima, navodeći da je Đole "u teškim godinama unosio smisao i vedrinu u svakodnevicu mnogih generacija".
U znak sećanja na kantautora, širom grada osvanuli su bilbordi sa njegovim stihovima. Glavno okupljanje na kom su se Novosađani oprostili od voljenog sugrađanina organizovano je dan nakon sahrane, na keju, gde su puštane i pevane njegove pesme. Tokom događaja nazvanog "Noć kad je Đole preplivao Dunav" njegov lik je bio projektovan na Petrovaradinskoj tvrđavi. Od njega se tom prilikom oprostilo nekoliko hiljada građana.
Septembra prošle godine najavljeno je da će Novi Sad dobiti muzej posvećen njegovom najpoznatijem kantautoru, koji će se nalaziti u Univerzitetskom parku, u blizini keja i Dunava.
Neostvarena želja
Uz njegovo ime pominju se mnogi zanimljivi događaji, a jedan se tiče njegove neostvarene želje – fudbala.
Bio je veoma talentovan fudbaler, čak možda i više nego za muziku, a u jednom intervjuu davne 1979. godine za “Tempo” je ispričao, kako je zapostavio svoj sportski talenat i postao muzičar, a prenosi yugopapir.
– Voleo sam da igram fudbal iznad svega. I što je mnogo bitnije – nisam ga samo voleo, nego sam bio i vrlo talentovan. Igrao sam za reprezentaciju škole i bio najbolji golgeter. Tu su me videli neki ljudi iz FK Železničara (jedan od novosadskih malih zonskih klubova) i odveli me u svoje redove. Sa nepunih 16 godina postao sam prvotimac i najbolji golgeter ekipe. Tako su i moji apetiti porasli, bio sam zapažen od emisara iz FK Vojvodina i ubrzo sam postao član podmlatka – rekao je Balašević davne 1979. godine.
Ipak, fudbalska karijera nije tekla onako kako je očekivao.
– Međutim, tu nastaje nagli zastoj moje fudbalske karijere. Tadašnji trener podmlatka Vojvodine, Žarko Nikolić, nije cenio moje golgeterske sposobnosti, već je od mene zahtevao da ne dajem golove. A ja sam bio strelac. Tako je Nikolić došao do zaključka da ja nisam tip budućeg centarfora prvog tima Vojvodine, pa sam počeo da provodim vreme na klupi za rezervne igrače. To mi je na kraju dosadilo – pričao je Đorđe Balašević 1979. godine i dodao da nije bio uporan i brzo je prestao da dolazi na treninge, pa je sa fudbalom je prekinuo 1969. godine.
U pomenutom intervjuu je upitan da li bi se menjao sa tada velikom fudbalskom zvezdom Safetom Sušićem.
– Sada, sigurno ne! Moram da priznam da lakše zarađujem svoj novac u odnosu na fudbalere. Mislim da je profesionalno bavljenje fudbalom vrlo težak fizički posao. Zato sam zahvalan Žarku Nikoliću, što je pogrešio u proceni moga talenta. Sada, kako to volim da kažem, pevajući zarađujem novac. Ipak ostala je neostvarena želja – da u dresu Vojvodine tresem mreže, a da moj babo na tribinama gleda sina i topi se od miline!
Tada je otkrio koliki je navijač Vojvodine.
– Strastven sam navijač Vojvodine i redovno gledam sve njene utakmice, kada mi to vreme dozvoljava.
