Prezgodna, pretalentovana glumica, ali vodila je veoma buran život.
"Die Frau nach der Man sich sehnt" je 1929. godine bila prva uloga Marlen Ditrih, a iste godine je snimila i "Plavi anđeo", reditelja Jozefa Sternberga. Baš u ovom periodu reditelj Sternberg ju je ubedio da izvadi četiri kutnjaka i drži drastičnu dijetu da bi dobila što dramatičniji izgled.
U Holivudu je Marlen Ditrih najotvorenije ispoljavala svoju biseksualnost. Tokom svoje veze sa Žanom Gabenom negovala je prijateljstvo (i više od toga!) sa Idit Pjaf i mnogim drugim damama iz visokog društva.
Jednom je izjavila: - U Evropi nije važno da li ste muškarac ili žena – vodite ljubav sa onima koji vas privlače.
Glumica je najotvorenije održavala prijateljske veze sa najpoznatijim homoseksualcima svog vremena. Izjašnjavala se kao biseksualka i imala mnogo slavnih ljubavnika iz sveta filma i poznatih pisaca, a i mnogo prijatelja homoseksualaca, žene su bile očarane njenim muškobanjastim izgledom, a muškarci njenim šarmom.
Marlen Ditrih i Greta Garbo vodile su pravi rat, ali na distanci, i to ne samo u svetu filma nego i u privatnom životu. Jedno vreme čak su delile istu ljubavnicu, izvesnu Mercedes de Akosta. Odbačena od Grete Garbo, a mažena od Marlen, Mercedes je bila tiha pobednica (ili tužna gubitnica) obesti dveju razmaženih zvezda. O tom bizarnom trouglu se, naravno, mnogo se pričalo.
Nakon što je u kratkom razmaku objavila dve autobiografije, 1979. i 1984, od kojih je drugu lakonski nazvala Marlene D, glumac Maksimilijan Šel joj je 1984. posvetio divan filmski intervju Marlene, koji je prihvatila samo zbog novaca. Skoro da više i nije mogla da hoda nakon tog nezgodnog pada u kupatilu, kada je bila, kako je sama rekla, potpuno pijana. Da ne bi otkrila svoje jadno stanje, na intervju je došla u kolicima, uz opravdanje da je uganula članak. Osim toga, od reditelja je tražila da se pojavljuje samo u prethodno snimljenim materijalima, te da se samo čuje njen glas.
Odlazila je u Severnu Afriku i Evropu da bi zabavljala američke trupe, pevala pacifističku pesmu Lili Marlen ranjenicima u improviziranim bolnicama, obučena u uniformu koju je sama kreirala. Lili Marlen kasnije je postala njena himna.
Profimedia
Od francuske vlade je 1950. godine dobila Legiju časti i prva je žena u istoriji koja je dobila Medal of Freedom, najvišu civilnu počast u Americi. Od 1954., kada već nije bila toliko tražena, po savetu Nata Kinga Kola okušala se u predstavama, pevajući pesme kao Falling In Love i La vie en rose, koje su obišle svet sa velikim uspehom i bile veoma dobro plaćene. U svoj repertoar je 60-ih uvrstila i neke pesme Boba Dilana, a neki tvrde da je njoj posvetio pesmu Forever Joung. Ipak, Lili Marlen će obeležiti njenu celokupnu karijeru. Volela je da piše pisma i dnevnike: u njenoj kući u Parizu pronađeno je oko 300.000 beleški o životu.
Kada su Gebels i Hitler (koji joj se dugo udvarao) želeli da ona postane jedan od velikih simbola nacizma, odbijala je svaki njihov predlog i drugog aprila 1930. emigrirala u SAD. Baš zbog tog njenog dugotrajnog i upornog odbijanja, mnogo godina nakon završetka Drugog svetskog rata, njeni sunarodnici su je, sa evidentnom mržnjom, nazivali izdajicom domovine.
Nije se protivila nastupima u fraku, sa mrežastim čarapama na nogama i cilindrom na glavi, naprotiv. A van scene, u privatnom životu, često je oblačila vojničke jakne, nosila kape i monokl.
Nakon burne veze sa Noelom Kovardom, koja se okončala njegovom smrću, usledila je veza sa E. M. Remarkom, veoma ljubomornim na njeno dugogodišnje prijateljstvo sa glumcem Žanom Gabenom.
Marlen i Erih Marija su se dugo dopisivali, ali njena pisma nisu sačuvana, uništila ih je Remarkova poslednja supruga, glumica Polet Godar. Tokom jednog boravka u Veneciji, dok je ručala sa svojim prijateljem i mentorom, režiserom Jozefom von Sternbergom, iznenada se pojavio elegantan nemački gospodin, naklonio se i poljubio joj ruku.
Profimedia
Bio je to Erih Marija Remark. Poznati pisac je znao kako se razgovara sa "plavim anđelima", te joj je rekao:
- Moram vam priznati da sam impotentan.
Iskreno priznanje je oduševilo Marlen i iste večeri su završili u krevetu. Tako se rodila prava prekookeanska ljubavna afera, Marlen se preselila u središte visokog društva Beverli Hilsa, a on je sa svojim psima živio u luksuznoj vili na obali jezera Mađore u Italiji. Putovanja parobrodom, dugi interkontinentalni telefonski razgovori, pisma, telegrami i tajni susreti u pariskim hotelima trajali su godinama.
Remark je bio potpuno opčinjen njome, iz novina je pratio njenu karijeru prepunu skandala i pisao joj kilometarska pisma o svojim osećajima. Iako joj je laskala ljubav poznatog pisca, nije je u potpunosti uzvraćala i često je bila veoma hladna prema njemu. Međutim, poslednje reči upućene Remarku na samrtničkoj postelji bile su: "Ich schicke dir mein ganzes Herz" – "Šaljem ti celo svoje srce."
Njeno poslednje pojavljivanje pred publikom bilo je u Sidneju 1975. godine, a poslednji film Žigolo, pored Dejvida Bouvija. Umrla je u Parizu, nakon što je 12 godina provela nepokretna u krevetu – rezultat pada uzrokovanog preteranim konzumiranjem alkohola i psihofarmaceutika – šestog maja 1992.
Zvaničan razlog smrti je infarkt, koji se desio dok je spavala, mada su uzroci smrti ostali do danas nejasni, naročito nakon što je njena asistentkinja Norma Boskue 2002. izjavila da se glumica ubila velikom dozom tableta za spavanje.
