Kada je Borivoje Kandić zablistao 1987. godine u ulozi Vuka Karadžića u istoimenoj seriji, koja je obarala sve rekorde gledanosti u bivšoj Jugoslaviji, činilo se da su ovom glumcu sva vrata širom otvorena.
No, tri decenije kasnije, posle niza životnih brodoloma, on je živeo tako što je svakog jutra čisti u jednoj kafani na Zelenom vencu.
– Pomažem prijatelju u ovom kafiću, u jednu ruku se i družimo, a i on mi daje malu naknadu. Dođem svako jutro pre osam, malo počistim, pripremim stolove pre nego što pristignu gosti. Nije to mnogo posla, niti nešto od čega bih mogao da živim. Mene izdržava majka. Od njene penzije preživljavam. A živim sam, sa psom, od kada sam se razveo, rekao je Kandić za Gloriu u jednom od svojih poslednjih intervjua pre dve godine.
Uloga Vuka Karadžića
Na dane glumačke slave gledao je sa osmehom. Pre uloge Vuka Karadžića imao je dve neznatne epizode: u “Varljivom letu” igrao je druga Slavka Štimca u sceni kad se udvaraju Čehinjama, a u “Šećernoj vodici” prijatelja Sonje Savić.
- Krenuo sam za Podrinje, bio je prvi dan snimanja “Vuka Karadžića”, ali pukne guma na autobusu i ja krenem peške ka hotelu “Banja KoviljačOdmah su me stavili na konja i praćen aplauzima došao sam do mesta snimanja. Iako nepoznat, stigao sam kao zvezda. Posle, kada je serija emitovana, nisam mogao da verujem šta me je snašlo, bila je to nenormalna popularnost. Ta serija je, bez obzira na sve manjkavosti, imala neverovatan ođek.
U to vreme sam živeo u Zemunu i jedne večeri sam u svom ulazu zatekao devojku koja je došla iz Virovitice i tu uporno čekala da bi me upoznala. Moja bivša žena čuva sanduke i sanduke pisama iz svih krajeva Jugoslavije. Naravno, sve to prođe, ali tada sam mislio da sam najvažnija osoba na planeti - govorio je on.
Borivoje Kandić je rođen 1961. u Mostaru, jer je njegov otac Miloš, takođe glumac, imao angažman u tamošnjem pozorištu. Završio je srednju ekonomsku u Zemunu, a pre nego što je upisao glumu i u Novom Sadu i u Beogradu, pogledao je ukupno dve predstave.
Preselio se u Australiju
Krajem osamdesetih i tokom devedesetih Bora je bio član Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Imao je niz zapaženih uloga pre nego što je 1998. godine odlučio da ode u Australiju. Prvo je živeo u Pertu, potom u Melburnu i Sidneju.
U Australiji sam igrao u jednom filmu, trebalo je da tumačim glavnu ulogu, ali nisam mogao da istovremeno glumim i mislim na engleskom.
Tako mi je pripala mala rola doktora Morgena. I za nju sam dobio silna priznanja. Bio sam angažovan i u TV seriji, a pokušao sam i u pozorištu: pojavio sam se u Joneskovom komadu “Lekcija” i u Beketovom “Čekajući Godoa”. Ali, od toga nije moglo da se živi.
Jedno vreme sam raznosio hranu, onda sam radio kod jednog našeg čoveka iz Bosne kao pomoćnik geometra, pa sam asistirao keramičaru i moleru…
Tamo sam živeo sa suprugom. Kada smo se razveli, jer se ona zaljubila u nekog Italijana, vratio sam se ovde da patim za njom. Zapravo, vratio sam se jer mi se majka razbolela i htela je da me vidi još jednom, te 2007. godine. I kada me je videla, ozdravila je, a ja sam ostao ovde - govorio je Kandić.
Po povratku u Beograd bio je prilično dobro dočekan.
– Tada sam odbio nekoliko uloga i to je bila greška. Sam sebi sam zatvorio vrata. A još veća greška bila je što sam, kada sam odlazio u Australiju, podigao radnu knjižicu iz Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Pucao sam sebi u nogu. Voja Brajović je uvek govorio: “Kandiću, ti uvek voliš da budeš prvi i u pozitivnim i u negativnim stvarima.”
Svoje profesionalno posrnuće prihvatao je mirno, a često je pričao i o svojim velikim ljubavima.
– Patim još za bivšom ženom, ali patim i za svim ženama sa kojima sam bio. Zaljubljive sam prirode. Imao sam mnogo žena.
Uvek sam važio za ljubavnika, ali me je poterala ta tipična švalerska sudbina da sam na kraju ostao sam. Moja poslednja supruga LJubica Kandić isto je glumica, završila je u mojoj školi glume, prethodna je bila Elizabeta Popović, koja sada živi u Španiji.
Prva žena mi je bila Maša Bulić, kćerka glumca Karla Bulića
Njegov buran ljubavni život na početku je obeležila jedna teška nesreća. I to baš u vreme kada je snimao seriju “Vuk Karadžić”.
– Ana Prenk je bila moja najveća ljubav, još iz osnovne škole. Trebalo je da se venčamo, ali poginula je dok mi je ležala u krilu. Bila je trudna. Zato nikada više nisam poželeo da imam dete. Ispratili smo mog brata u vojsku i kada smo se kolima vraćali iz Sombora, sedeli smo na zadnjem sedištu.
Vozio nas je prijatelj, koji je posle zbog te nesreće bio u zatvoru. Kada smo išli u Sombor, ja sam bio na tom mestu gde je ona bila, i u povratku smo se zamenili. To čak nije bio ni sudar, bila je samo velika krivina i auto se jako zaneo, Ana je spavala i samo joj je pukao vratni pršljen.
Printscreen/Youtube
Tada sam izgubio kosu, a njen otac, tadašnji direktor JAT-a, osedeo je u jednom danu. Nikada nisam pričao o ovome, čak ni najbližim prijateljima. Godinama sam bio u psihički devijantnom stanju. Posle je život doneo neke nove okolnosti, ali ostala je velika rana.
Priznao je da mu nedostaje posao. Nema nijednu, ali baš nijednu svoju fotografiju iz prošlosti, i u jednom trenutku konstatuje: “To je moj odnos prema sebi.”
– Fali mi da igram. Sanjam i kad spavam i kad dođem ovde da čistim da sam na sceni. Još uvek se nadam nekom pozivu. Stidljiv sam da bih se sam nudio. Takav je bio i moj ćale. Jednom sam mu namestio epizodu u seriji “Dome, slatki dome”. Igrao sam Genija i tu smo se čak u kadru pojavili zajedno.
On meni nikada nije ništa učinio, a glumio je u milion filmova. Nikada me nije ni pohvalio. Kada sam ga pitao: “Kakav sam Vuk Karadžić?”, pogledao me i rekao: “Pa, tako" - govorio je Kandić.
Bio je velika glumačka nada u svoje vreme, ali nažalost završio je čisteći stolove u kafani na Zelenom vencu.
Preminuo je 7. decembra 2020. u 59. godini.
